Рогатички пензионер Радислав Ковач звани Учо присјећа се дана проведених у просвјети

Овај осамдесетједногодишњак који дане проводи у Дому за старије особе “Сунце” у Рогатици рођен је у фочанском селу Орахова. Највећи дио радног и животног вијека провео је у Пљевљима и Вишеграду.

Након завршене учитељске школе у Фочи 1965. године, почиње причу за “Глас”, по тадашњем декрету, како је тада распоређиван дефицитарни кадар међу којима су били и учитељи, отишао је у Пљевља и тамо остао до 1974. године.

- Пошто сам се оженио Милицом Милисављевић, текстилним техничаром из Вишеграда, идући оном народном “одакле си - одакле ми је и жена”, напустио сам службу учитеља на подручју Пљеваља и прешао у Вишеград, у основну школу која сада носи називом “Петар Кочић” у којој сам сачекао и пензију на крају школске 2017/2018. године - присјећа се Учо.

Уз рад са основцима из учионице завршио је и педагошку академију и стекао звање наставника физичког васпитања, али је остао да ради као учитељ у нижим разредима када је и добио омиљени надимак Учо. Тако су му се, како сам каже, обраћали не само ученици него и њихови родитељи и колеге у зборници.

- И ја се због тог надимка нисам никад љутио. Напротив, тиме сам се поносио. Нема љепшег осјећаја него кад шетам улицом и приђе ми момак к'о брдо или гиздава дјевојка и поздрави са “Добар дан, Учо. Били сте ми учитељ више година, јесте ли ме заборавили?” Или, док сједим у кафани, а дође ми кафа од некадашњег ученика и врати у нека давна млађа времена. Велика је то ствар - вели старина.

Велико је задовољство и част, додаје, што и сада добије путем телефона чак и из најудаљенијих земаља Европе и свијета или на неки други начин поздрав од бивших ученика који се интересују за његов живот и здравље.

- Кад им кажем да сам добро, стичем утисак да их то радује. И заиста мени је овдје добро. То што се тешко крећем и помало поболијевам криве су моје године. Иначе, овдје сам стекао нове пријатеље и познанике, али ми пуно недостају и бивше колеге и пријатељи из Вишеграда са којим сам често пио кафу и у разговорима враћао сјећања на некадашња времена. Фали ми и Дрина и ћуприја у Вишеграду. Фали ми Рзав и Буткове стијене, фали ми много штошта из прошлих времена када сам био млад и здрав - са сјетом прича Учо.

Његов пут до доласка под окриље Дома за старија лица у Рогатици био је посут и трњем. Током 2001. године од болести бубрега умрла му је животна сапутница, његова Милица, која му је родила двоје дјеце - кћерку Наташу 1969. и сина Небојшу 1970. године.

Заједнички са својом Милицом подигли су дјецу и она су отишла својим животним стазама. Небојша је у Крагујевцу, а Наташа у Кобленцу у Њемачкој. Имају своје породице и живе свој живот уз стално интересовање за живот и здравље и оца који је остао сам и сада, како рече, живи од успомена и за своје троје унучади.

Да код Уче на почетку осме деценије живота ипак није све како је он желио, доказ су штака и штап уз које се креће.

- Добро је ово. Скоро годину сам био у инвалидским колицима. Забољеле су ме ноге и нисам могао на њима стајати. Уз помоћ љекара који су ми оперисали оба кољена, Бога и особља овог дома, моје садашње куће, ја сам поново на ногама и ево ме крећем се. Истина споро, али се крећем. Надам се да ће бити још и боље - оптимистичан је Учо.

Захвалан

Учо је захвалан комплетном особљу Дома “Сунце”, од директора Радомира Ћућуле до хигијеничарки.

- Сви се о штићеницима, и у ова кокузна времена, брину као да смо им најрођенији - вели он.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.