Рогатичани Војка и Ристивоје Раздољац прославили 50. годишњицу брака: Од ђачке љубави до златног пира

- Имала сам и ја згодних момака, али судбина је хтјела да своје породично гнијездо свијем са комшијом кога сам скоро свакодневно сусретала од малих ногу. Истина, био је он мало старији од мене, али то није сметало да се међу нама распламса љубав коју смо крунисали браком у коме смо добили троје дјеце - три сина, три златне јабуке - додаје Ристивојева љепша половина Војка. На иницијативу синова, снаха, унучади и најближе родбине, Ристивоје и Војка су ових дана, уз опрез од вируса корона, на скроман начин обиљежили златни пир - 50 година брака.

- Пошто смо такорећи одрасли у истом селу често смо се виђали. Заједно смо чували стоку, ишли у исту основну школу, па чак и играли неке дјечије игре. Посебно је то дошло до изражаја када је у моје Раздоље, удајом за Будимира Тошића, дошла Војкина старија сестра Гора. Њој је Војка често долазила и наша виђења су постала скоро свакодневна. Будиле су се емоције и обостране симпатије - казује Ристивоје уз напомену да су томе ишле у прилог и опаске његових родитеља да је Војка добра дјевојка и из домаћинске куће. То је у то вријеме био јак адут код избора брачног друга.

Проблем је био, сјећа се Ристивоје, њена младост и љепота на једној страни и његова војска на другој страни.

- Годину и по дана одсуствовања била је “опасност” да њој “испадне” нека друга прилика и да се сруше моји снови - у шали казује Ристивоје.

Ипак то се није десило. Из војске је дошао у августу 1969. а већ крајем јануара 1970. Војка је као биљегу узела његов прстен.

- То је било довољно да убрзо сакупим десетак мојих Раздољаца и најближих комшија и у први сумрак, без уобичајене просидбе и других церемонија, отишли смо по Војку. Све је ишло по нашем договору и по повратку кући ангажован је чајо. Повећан је број сватова и заказана свадба. Дошли су и музичари. Сијелило се сутра до подне - употпуњава причу Ристивоје.

Војка, која је у години удаје тек била закорачила у 21. годину, убрзо је родила свог првенца - сина Мишу. Други син Мирослав дошао је 1972. а  мезимац Драгослав 1977. године.

- Они су зацементирали наш брак - тврди Ристивоје, који се као младић, како рече, углавном бавио сељачким пословима. С времена на вријеме са волујском запрегом возио би грађу за потребе ШГ “Сјемећ”, кратко је радио у клаоници рогатичког “Агрокомбината”, а потом прешао у ПД “Борике”, у тада чувану ергелу коња босанско-брдске и арапске пасмине. И док је Ристивоје даноноћно бдио над љепотанима у ергели “Борике”, његова Војка носила је бреме мајке, чувара куће и цијеле породице Раздољац.

- Све се могло у љубави и разумијевању са мојим Ристивојем. То је по мом суду и кључ за дуговјечан брак - казује Војка.

Са тим “рецептом” за дуг и складан брак слаже се и Ристивоје.

- Томе обавезно треба додати и дозу толеранције и попустљивости једног од брачних другова. У нашем случају најчешће сам то био ја, по оној “паметнији попушта” - уз смијех додаје Ристивоје који своје пензионерске дане проводи у бризи о три краве и четрдесетак оваца.

Рад на неких осамдесетак дунума земље препустио је синовима Миши и Драгославу, који живе Рогатици.

- Сложно, заједнички створили смо услове, па нека млађи раде - каже Радивоје. Војка, опет, обавља послове домаћице док из Рогатице не дођу снахе. А онда је она у повлашћеном положају. Брине о четворо унучади, која уз баку могу радити све и свашта.

Коњи велика љубав

Ристивоје је годинама бринуо о елитним коњима арапске пасмине на Старој Борици које је хранио, тимарио и његовао и у неку руку био главни џокеј јашући најбоља грла.

- Били су то најдражи дани и године мог радног вијека. Са љепотанима какви су били Сиглав, Газал, Ленкоран и други било је милина радити. Са њима сам се дружио пуних незаборавних 26 година, све до мог пензионисања 1999. године. Нажалост, сада више нема ни ергеле ни мојих љубимаца. То никако не могу прежалити и због тога нерадо идем на Борике - казује Ристивоје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.