Приједор: Вукашин Вила у осмој деценији храбро корача упркос животним недаћама

Снежана Тасић
Приједор: Вукашин Вила у осмој деценији храбро корача упркос животним недаћама

ПРИЈЕДОР - Вукашина Вилу из Горњег Јеловца код Приједора сви у селу знају као вриједног и доброг комшију, увијек спремног да помогне иако је и сам почесто у животу требао помоћ других, а недаће га не штеде ни сада, док гази осму деценију.

 

Његов син Горан (46) је од 14. године почео да добија епилептичке нападе који с годинама постају све чешћи и све тежи, што овом  седамдесеттрогодишњаку, уз све болести које њему и супрузи Танкосави доноси старост, чини живот веома тешким.

- Горан не излази никуда и ни са ким се не дружи јер је болест таква, непредвидива, нема никакве најаве да ће напад наступити да се може припремити - појашњава Вукашин патње свог сина.

Додаје да се тако 2005. године десило да је, када је био сам у кући, напад добио кад је пустио врелу воду са намјером да се тушира, те је том приликом пао у каду и задобио опекотине на 25 одсто коже по тијелу.

- Скоро је пао са степеница и повриједио ногу, тако да му је такав живот баш тежак и свео се само на то да сједи и чека напад - прича Вукашин.

Додаје да из тих разлога његов син није способан за рад и да би требало да има инвалидску пензију, али је већ неколико пута одбијен јер му признају неспособност од 50, а не 100 одсто.

- Будући да је та тешка болест наступила у 14. години, доктор сматра да има право на пуну инвалидску пензију, а ми већ три пута добијамо одбијенице и све се надамо да ће то бити ријешено - прича Вукашин.

Ова трочлана породица живи од Вукашинове пензије од 270 КМ и Горанових примања која за туђу његу и помоћ износе нешто више од 80 КМ. Вукашин је прије три године због тумора изгубио једно око. Несреће су се низале једна за другом. Болест је давно закуцала на врата ове породице и сваке године је све теже.

Здравији нећемо бити, каже Вукашин, тако да забрињава шта ће с њим бити када више не буду могли да се брину о сину Горану или их више не буде.

- Он је завршио средњу школу, али никада није могао да ради. Можда би могао нешто од куће, али сиромаштво и живот на селу одвојили су га од осталог свијета. Немамо довољно ни за лијекове, а камоли за нека модернија средства комуникације да бар не остане потпуно изолован од свих дешавања - завршио је Вукашин своју тужну родитељску причу страхујући пред неизвјесном будућношћу која чека његовог сина.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана