Приједор: У суботу сјећање на браниоце града

Srna
Приједор: У суботу сјећање на браниоце града

ПРИЈЕДОР - Приједор ће се и овог 30. маја присјетити истог дана прије 28 година, својих 14 погинулих бранилаца и 18 рањених, као и свих 813 бораца из овог града који су нестали и погинули током посљедњег рата.

Ове године, поштујући мјере штабова за ванредне ситуације, неће бити програма који прати то обиљежавање, али ће делегације положити вијенце и прислужити свијеће код споменика "За Крст часни".

Међу њима је сваке године и Горан Драгојевић, актуелни потпредсједник Скупштине града Приједора. Драгојевић је тада, прије 28 година, као тридесетпетогодишњак радио као професионални возач санитета.

Присјећа се да су га тога јутра у раним часовима пробудили и рекли да иде на интервенцију према хотелу јер има повријеђених, не знајући да су на Приједор напад већ извршиле паравојне формације, "Зелене беретке" и ХВО.

"Као уобичајено, сједам у санитет који је обиљежен, на себи сам имао бијели мантил, на лијевој руци ознаку Црвеног крста и под ротацијом сам кренуо према граду. Код подвожњака сам пресрео групу од петнаестак људи који су били у свакаквим униформама, тренеркама и наоружани. Неке сам и препознао јер сам радио такав посао, који ми је омогућавао да контактирам са људима", присјећа се тог јутра Драгојевић.

Он наводи да су на њега отворили ватру са лијеве и десне стране и да је задобио 32 прострелне ране са 32 метка.

"Помјерао сам се једном или два пута јер ми је функционисала само, иако повријеђена, лијева рука, надајући се да ће ми неко помоћи. Код поште сам стао и даље више нисам могао јер сам искрварио, био сам сав изрешетан. Касније сам сазнао ко је био момак који ми је пришао, премјестио са мјеста возача и одвезао до болнице. Одатле су ме истог момента пребацили за Бањалуку, одакле сам исти дан пребачен авионом за Београд", прича Драгојевић.

Он је, иако се тога не сјећа јер је све вријеме примао трансфузију, одмах пребачен са Батајнице на Војномедицинску академију и тамо провео 18 мјесеци, 18 пута оперисан и лежао шест мјесеци непокретан.

"Након свих интервенција нога ми је била краћа седам центиметра, сада је, на крају, краћа 3,5 центиметара. Дан-данас имам плочу и 18 шрафова од кољена до кука, тако имам у рамену, у стомаку имам мрежу и тако функционишем", рекао је Драгојевић.

Он каже да је након времена проведеног на лијечењу настојао да се врати нормалном животу у Приједору, породици, супрузи и двојици синова који су тада били мали.

"Ја сам се 1994. године вратио ходајући прво на штакама, послије на штапу, али пошто нисам могао ништа да радим у болници, омогућили су ми да имам кафетерију и тако обезбиједим средства за бању да ми они не морају финансирати јер је била тешка ситуација, а у бању сам морао два пута годишње", прича Драгојевић.

Он каже да су толике трауме остале да и данас кад спава сања свашта, дјелује и да се, како стари, све теже креће и функционише. Драгојевић истиче да сваке године обиљежава тај дан напада на Приједор настојећи да преноси младим генерацијама да се то не смије заборавити и да се треба масовније обиљежавати.

"Јер тога дана када смо сви спавали, ми никога нисмо дирали, ми смо били нападнути, и то из више праваца, што сам сазнао кад сам се вратио са лијечења. Они нису презали ни од тога што сам био под ротацијом и у санитетском ауту. Чак има и запис са радио-везе, када су питали команданта неког свог да ли да пусте возило, а он је одговорио да не пуштају никога. То је кршење међународне конвенције, јер санитет има свуда пролаз. Они нису тада знали да ли ја можда возим њихову мајку, дијете, они су ишли са намјером да убију. Нико ме не може увјерити да нису, јер су пуцали из толико оружја по мени. Срећа је што сам био сам јер би сигурно настрадао", каже Драгојевић.

Он наглашава да је пет пута био у Хагу и свједочио да га нико не може убиједити да напад није био организован.

"Шта ће они у пет сати са пушком код подвожњака, код Дома официра, Радија Приједор? Срећом, није им успјело, нису успјели да освоје град. Не би ни успјели, али би ипак нанијели већу штету и било би више погинулих. Ионако је било доста погинулих и рањених тог дана", рекао је Драгојевић.

Он истиче да познаје све те људе који су учествовали у одбрани града Приједора, а да се највише дружи са Марјаном Јешићем, који је рањен на Береку.

"Контактирамо сваки дан, има нас тридесетак, нажалост, тројица су већ умрла. Ове године нећемо моћи због уредби у вези са епидемијом, али надамо се да ћемо идуће године то надокнадити и сваке године све више обиљежавати тај дан", каже Драгојевић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана