Обилази напуштена кућишта на Козари и старим воћкама удахњује нови живот
Милан Пилиповић, дијете Козаре, у касну јесен крене у планину, у глави има скицирану мапу старих кућишта на обронцима Козаре. Која обилују стаблима крушака, јабука, трешања и шљива, пронађе неријетко и винову лозу, дуњу, шантелију, орах, оскорушу, брекињу.
"Те воћке су споменик животу и нада да ту може неко некада да се врати", увјерљиво говори Пилиповић.
Из Козаре се не враћа празних руку. Најчешће донесе нарамак калем-гранчица, племки, самониклих садница, или пуне џепове јабука и крушака дивљака.
Ако му друштво прави познати узгајивач цвијећа, украсног биља и воћних садница Миле Поповић из Горњих Карајзоваца, онда Козари прилази од родних Миљевића или Романовачких косица. Ако у шуму крене се Перицом Бундалом онда успон на планину започиње од Кнешпоља или са дубичке стране.
„У Козари има свега. Козара је оаза воћа, биља, здраве природе. Из Козаре сам донио нарамак подлога за јабуке, крушке и остало воће. Дубоко вјерујем да је воће које укалемимо на козарачку подлогу здраво и дугорочно, а имам и доказа за ту тврдњу", каже Пилиповић. Трешња, јабука, крушка и шљива са Козаре су према Пилиповићевој тврдњи најбоље и најздравије. Дуговјечне су и надживе и човјека и кућу.
„Наишао сам на много кућишта одакле су давно отишли људи. Тај живот у напуштеним селима чувају стара аутохтона стабла. И кад се сруши кућа и кад пут зарасте у остругу и нестане и кад на њивама израсте шума, увијек постоји нека крушка која свједочи да су ту били људи, Козарчани. Те воћке су споменик животу и нада да ту може неко некада да се врати", увјерљиво говори Пилиповић, преноси Mondo.ba.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
