Невенка Марковић из Дабоваца код Котор Вароша за ткалачким станом знала јутро дочекати

Дамир Кљајић
Невенка Марковић из Дабоваца код Котор Вароша за ткалачким станом знала јутро дочекати

КОТОР ВАРОШ - Када је прије више од шест и по деценија Невенка Марковић први пут сјела за ткалачки стан, није ни наслутила да ће се ткањем с једнаком љубављу и посвећеношћу бавити до данас.

Иако јој је већ 85 година, ова старица из села Дабовци код Котор Вароша једна је од ријетких не само у том крају већ у цијелој бањалучкој регији која се бави овим занатом.

Са ткањем је кренула 1954. године када се из породице Дукић, односно из села Вечићи удала у Марковиће у сусједно село Дабовци.

- Од тада до данас непрестано ткам, а од тога сам и дјецу ишколовала. Изузетак су били дани када је неки светац или када сам била болесна. Најчешће сам ткала преко зиме, а мање сам била за станом или натром љети, када сам вријеме углавном проводила на њиви. Знало се десити да се занесем у ткању, увече започнем, а јутро дочекам за станом, уз лампу. Нисам ни знала када ноћ прође - прича Марковићева.

У почетку је радила на великом стану, и то ћилиме који су били 3,2 метра дужине и 2,2 метра ширине, а и прекриваче. Током зиме је знала да направи и по три ћилима. 

- Припрема за ткање била је мукотрпан посао. Припрему, такозвано сновање радила сам вани јер је за то било потребно доста простора, а потом бих стан уносила у кућу, наслањала га уз зид и тако сам ткала. Код стана се ради само рукама, а нема рада ногама као код натре, односно разбоја који је доста мањи. Касније, седамдесетих година прошлог вијека ми је Миодраг Мирковић из Грабовице, свекар моје кћерке, направио натру. Требало му је око мјесец дана да је направи, довезао ми је и склопио, а сваки дио натре означио је бројем, тако да сам и ја увијек могла натру расклопити и редослиједом по бројевима склопити - прича Марковићева.

На натри је највише откала стаза, како каже, толико да их “вагон не би могао повући”.

- Ткала сам и платно за народну ношњу и прекриваче за брачне кревете од вунице, по наруџби жена. На тканим предметима најчешће “шарам” руже, “кола” и крстиће, али и друге шаре. Прије сам прела вуну и лан, а средином прошлог вијека и конопљу, док се она сијала. Од ње се добијао конац кудеља, који је настајао препредањем, био је јако чврст - појашњава Марковићева.

Раније би све што је откала и продала па нема, тврди, дијела бивше Југославије гдје њени производи нису стигли.

Данас муштерија нема као некада, али она и даље ради највише из љубави и навике. Радила је и ове зиме па је за своју крсну славу - Светог Стефана, својим кћеркама, унукама и праунукама подијелила цијели нарамак тканих стазица, али и плетених ручних радова.

- Недавно сам, да бих испунила жељу сестриној унуци да јој нешто откам, поставила стан, који нисам дуго користила и откала јој један прекривач за кауч већих димензија. Године чине своје, па сам поједине поступке састављања стана заборавила, али срећа да ми је ту био син који ми је помогао да све поставим да могу да радим - кроз смијех каже Невенка и додаје да ће се овим занатом бавити док год је здравље буде служило.

Подучавање

Невенка Марковић каже да је недавно учила ткању младу докторицу из Котор Вароша Милицу Кузмић која је изразила жељу да то научи.

- Долазила је неколико пута код мене, показала сам јој сновање, навијање и увођење у натру, а остало је још да научи рад ногама. Брзо је схватила све што сам јој показала - нагласила је Невенка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана