Не може Батајница замијенити Далмацију

Вјековно српско гнијездо које је некада бројало више од 1.000 становника данас готово пусто и заборављено, без електричне енергије, воде и пута.

Четрдесетдвогодишњи Жељко Рађен један је од најмлађих повратника у Отишић у општини, а данас се бави сточарством, узгојем сорте оваца личка праменка.

У родно село са мајком и братом вратио се 2013. године.

„Данас бити Србин у Хрватској је јако тешко, поготово у Врличком крају. Иако имамо добру сарадњу са локалном власти у Врлици, опет помоћ изостаје. Није лако живјети данас у Отишићу", прича Рађен Срни и каже да повратак отежава и недостатак електричне енергије, путне инфраструктуре, али и воде.

Према његовим ријечима, прије рата у Отишићу живјело је више од 1.000 мјештана, а данас их је свега двадесетак.

„Основали смо и Српско народно вијеће у Врлици. За сада нема неког значајнијег помака, али ми вјерујемо да ће доћи наше вријеме", оптимистичан је Рађен.

Отишић је, истиче он, једно од највећих села у Хрватској чије се становништво раније бавило пољопривредом и сточарством, а познато је и по производњи креча.

Ово мало мјесто на сјеверу Далмације издвајају и налазишта из каменог и римског доба, те остаци старохришћанске цркве.

„Српски народ нашег краја познат је и по 'Чуварима Христовог гроба'. Није познато када је традиција започета, али претпоставља се да постоји више од четири вијека", наводи Рађен и додаје да се сваке године православни народ окупи код Цркве Светог Николе у Врлици да би сачувао и наставио обичај „Чувања Христовог гроба".

Према његовим ријечима, обновљена је Црква Светог Архангела Михајла у Отишићу из 1889. године, али недостаје још финансијских средставаа да би био урађен иконостас.

Рађени су Србију, сигурну земљу, замијенили за повратак у Далмацију, тамо гдје су поникли.

„Није било новца који би платио наш останак у Србији. За нас су наш Отишић, Врлика и наша Далмација светиња. Тешко је, али ми смо своји на своме", наводе Рађени док исказују наду за бољим и љепшим временима.

Динарски тип човјека, јаког стиска руке и висока чела, какав је Рађен, чије руке саме говоре колико су терета пребациле и колико је живот и лијеп и тежак, оста уз своје стадо у Отишићу.

Милана Јовчића, Србина из Далмације, из села Отишић, ратни вихор и „олуја" 1995. године однијели су у Србију гдје и данас са породицом живи у Батајници.

„Обновио сам кућу у мом селу. Често идем у завичај. Не могу Батајница нити Београд замијенити оно парче родног неба и моје земље у мојој Далмацији", прича Јовчић за Срну.

У разговору често спомиње пријатеље, који данас живе и раде у Србији, али сви вуку крајишке гене.

„Ми Динарци смо искрени људи. Засједнемо неђе у неку кафану у равници, па запјевамо и заплачемо за оним што је остало у завичају, па оживимо успомене и сјећања бар на час", са сјетом у гласу и жалом за родним селом прича Јовчић и присјећа се дјетињства у малом селу са оне стране Динаре, гдје се Сунце прво рађа.

Дјетињство му је, како каже, било срећно. У најбољим годинама задесио га је рат и избјегличка колона из Книнске крајине.

„Сањам често родну кућу, цркву у селу, моје њиве и онај камен. Недостаје све тамо, зато и долази у сан. Пробудим се и кажем себи данас идем својој кући у завичај", тужно гледа у старе фотографије док сједи испред куће у једној од батајничких улица и прича четрдесетосмогодишњи Јовчић.

Кад се туга и носталгија споје, тада настаје најјача емоција, поведе се прича о огњишту, па би и камен заплакао.

Свака прича Србина из Крајине који данас живи далеко од завичаја почиње и завршава реченицом - „Кад се једном вратим кући..."

Дуга је била избјегличка колона, али дуга је била и туга сваког Србина који је чекао повратак, неки су издахнули чекајући, а неки чекају да издахну у родној груди.

Данас, готово три деценије након страшне августовске „олује", свједочи се о животу прије и послије у Хрватској.

ВРЛИЧАНИ РАСУТИ ПО СВИЈЕТУ

Најхрабрији су се вратили и казују да, иако је јако тешко бити Србин у Хрватској, не дају своје парче ђедовине.

Много је оних који своје коријене вуку из Врличког краја. Једна од њих је и холивудска глумица Стана Катић, као и спортисти Рнићи, а Врличани са поносом казују да нема мјеста на планети гдје нема Србина из Врличког краја.

И док се чекају љепша свитања, сваке године Врличани се окупе у Београду и запјева се из петних жила: „Нема раја без роднога краја..." и на тај начин чувају се од заборава обичаји, поријекло и његује традиција.

СТАРИ МАНАСТИР ДРАГОВИЋ

Од оснивања 1395. године, па до данас манастир Драговић је упорно постојао, селећи се са мјеста на мјесто, рушен је и опет подизан, потапан, али поново је васкрсао у Цетинској крајини.

Манастир Драговић подигнут је 1395. године уз ријеку Цетину, недалеко од Врлике. Године 1480. Турци су га опустошили, па је светиња обновљена, а братство се вратило послије двије деценије.

Вијек касније, гоњени гладном годином, монаси га поново напуштају и Драговић је био пуст до 1694. године, када га је обновио епископ Никодим Бусовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.