Манастир Папраћа - Мјесто спаса и утјехе

Srna
Манастир Папраћа - Мјесто спаса и утјехе

ЗВОРНИК - Манастир посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице, у народу познат као манастир Папраћа, духовни је центар окупљања вјерника зворничког, шековачког и ширег краја, али и свето мјесто у којем вјерујући народ тражи спас и утјеху у исцјељивању од невидљивих сила које га притискају и са којима не може сам да се избори.

Манастир Папраћа потребан је народу, и то не само вјерујућем. Народ то осјећа у дубини своје душе, невидљивим божанским везама саживио се са манастирском постојбином на овом простору, живи са њом, прати је и доживљава као свједока своје историје и времена, без кога би му живот био незамислив, прича Срни старјешина манастира Папраћа, игуман Николај Јовић.

Игуман Николај истиче да се, с Божијом милошћу, у манастиру налазе честице моштију Свете Петке Параскеве, Светог Николаја Жичког, Светог Саве Освећеног, као и Светог великомученика Фанорија, смјештене у кивот.

“У кивоту се налази још седам честица моштију разних светитеља. Када људи дођу у манастир и у разговору искажу своје проблеме, одведем их до кивота пред честице моштију и молим се за њих”, рекао је Срни игуман Николај.

Он је нагласио да му је највећа радост када ти људи дођу након извјесног времена и кажу: “Оче, помогли сте нам”. “Одговорим им да нисам помогао ја него Бог и свеци којима треба да се и даље моле на своју радост”, наводи игуман Николај и додаје да је његова дужност да прочита молитву, а свеци чине своје - помажу од Бога кроз Цркву.

Игуман Николај истиче да вјерници долазе, између осталог, са разним проблемима и бригама, као што је да не могу да нађу брачног друга - да се ожене или удају, али и са неким другим животним питањима. Он наглашава да је манастир Папраћа потребан народу, који га осјећа у дубини душе своје и доживљава својим.

“Хоћу рећи да српски вјерујући народ овдје, као и у другим мјестима, долази у цркву на службу и литургије, на разговор, јер зна, када га неко зло потјера, гдје треба да дође, да сврати, да тражи од Бога спас, помоћ и сваку врсту заштите која му је у датом тренутку потребна”, наводи игуман Николај.

Он додаје да је та потреба исказана посебно код људи који доживљавају кризу здравља или неких психичких стања.

“Они дођу, с Божијом промисли, у манастир да поразговарају, да им се прочитају молитве за здравље, да се саслушају, да им се дају упуте за даљи живот”, наводи игуман Николај и додаје да људи желе да живе богохришћанским животом, да се исповиједе.

Према његовим ријечима, када се људи исповиједе, када из срца избаце све гријехе, а гријеси најчешће доводе до тог стања, доживљавају истинско покајање и просвјетљење. Говорећи о почецима настанка манастира Папраћа, игуман Николај наводи да је краљ Драгутин Немањић, који је владао од 1284. до 1316. године сјевероисточном Босном, односно и овим дијелом, саградио први дио цркве у Папраћи, док су његови синови Владислав и Урош доградили малу припрату уз очеву задужбину која је изгледала као једна манастирска цјелина.

“Манастир Папраћа, који су крајем 17. вијека за вријеме Отоманске империје срушили Турци, остао је откривен пуних 200 година и за то вријеме су практично уништене готово све фреске на зидовима, док су неке одољеле зубу времена, али, нажалост, не разазнаје се јасно шта се и ко на њима налази”, прича игуман Николај.

Према његовим ријечима, када су након 200 година Срби коначно добили могућност да васпоставе манастир, да га подигну и покрију, онда су, према познатом српском инату, уз задужбину краља Драгутина и његових синова, доградили трећу, још већу, припрату, чиме је црква у Папраћи под једним кровом постала највећа манастирска црква тог времена у БиХ. Игуман манастира Папраћа сматра да би нова истраживања о постанку овог манастира могла открити нове историјске детаље овог манастирског комплекса који датирају из петог или шестог вијека, а можда и четвртог.

“Најновијим георадарским истраживањем откривена је испред улаза у цркву благо полукружна апсида дугачка седам метара која указује да би на том мјесту могли бити темељи првобитне цркве”, наводи игуман Николај и додаје да су такве апсиде грађене у раном четвртом, петом или шестом вијеку, док се од седмог вијека грађевински радови на изградњи апсиде и цркве мијењају, што довољно говори у прилог настанка те грађевине.

Игуман Николај истиче да се са пецизношћу не може знати када је саграђена та прва црква, али се претпоставља да краљ Драгутин, када је дошао на ове просторе и видио стару грађевину коју је урушило вријеме, није хтио да је руши и на њеним темељима гради нову цркву, већ је помјерио неколико метара и саградио, како је већ речено, прву црквену припрату.

“За извјесно вријеме, када истраживања буду завршена, знаће се тачно у којем времену је настала црква прије градње манастира краља Драгутина”, каже игуман Николај.

Он наглашава да је, у оквиру тих истраживања, испод средишњег дијела мале припрате, коју су градили синови краља Драгутина, пронађена просторија величине два са три метра, али да још није истражено шта се све налази у њој.

“Не знамо да ли се у тој просторији налазе мошти или неке друге манастирске ствари, али се очекује да ће, уз Божију помоћ и благослов црквених великодостојника, простор бити отворен и истражен, након чега ће се створити отворенија историјска слика о постојању манастира Папраћа”, каже игуман Николај.

Манастир Папраћа састоји се од манастирске цркве Благовештења, зграде старог конака и звоника, а припада Епархији зворничко-тузланској.

Комплекс се налази уз пут Зворник-Шековићи-Власеница, удаљен 16 километара од Шековића, чијој општини територијално и припада. Због свог истакнутог положаја, манастир Папраћа, изграђен у подножју брда Борогово, видљив је из велике даљине. Изглед, величина и положај овог светилишта, у чијој близини се налази извор ријеке Спрече, код вјерника и пролазника изазива поштовање, радост и дивљење.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана