Љубомир Дабић из Ножичког код Српца здравствену књижицу први пут добио у 99. години

Овај витални старац, који је недавно прославио 99. рођендан, здравствену књижицу је први пут извадио 6. фебруара ове године и то само да му се нађе при руци, како каже, “за не дај Боже, ако би му позлило”. 

У данашњем времену када се по неколико мјесеци чека на љекарски преглед, Љубомир нема таквих проблема, јер и сада има довољно снаге и кондиције да може изводити лакше пољопривредне радове и узгајати стоку. 

- Цијели живот бавим се пољопривредом и од тога сам прехрањивао породицу. А то је оно што ме и данас одржава у животу јер волим да се око куће увијек нешто ради. Имам око 25 оваца и 60 кокошки о којима водим бригу и у томе проналазим свој мир - каже Љубомир. 

У млађим данима производило се више па је тако велике количине житарица продавао задругама и од зарађеног новца изградио лијепо породично домаћинство.

Међутим, памти и тешке дане када је током Другог свјетског рата била велика глад у селу а вишкове које произведе морао је давати локалним моћницима. Био је једно вријеме и у партизанима, и како каже, најсрећнији је што је из тог ратног периода успио извући живу главу.

Данас углавном слободно вријеме користи производећи расаду поврћа а теже физичке радове препустио је сину Бојину (70) који се након радног стажа проведеног у Њемачкој, вратио у родно село да буде уз оца. 

Бојин каже да његов отац има обичај да оде у поље и милује клипове кукуруза. Како каже, земља се мора орати и сијати а кад је кошана празна, отац се одмах разболи.

- Прије двије године сам му рекао да нећемо обрађивати једну већу парцелу јер нам није нужна потреба. Он је сутрадан одмах зајаукао да се не осјећа добро. Док се спремао да га водим код љекара, упалио сам трактор и кренуо да обрађујем њиву а кад је то видио, одмах се опоравио. Рекао ми је да земља никада не смије остати необрађена све док је жив, јер ако се запусти каже да ће одмах умријети - истиче Бојин.

Он потврђује да отац Љубомир никада није имао озбиљније здравствене тегобе, па чак и онда када се на њих жалио. 

- Једном је тражио да га водим у градишку болницу јер му је било лоше. А ја умјесто у Градишку, одведем га у Србац. Прошетамо градом, одемо на пијацу и сједнемо у ресторан. Он онда и заборави да смо кренули код љекара - каже Бојин.

Са супругом Миљком која је преминула 2009. године, Љубомир је стекао још троје дјеце, Љубицу (73), Кристину (67) и Љиљу (61), од којих има шесторо унучади и седморо праунучади. Имао је двије сестре и брата који су преминули а отац му је био познати мајстор у селу који је радио на изградњи локалне цркве. 

Како каже, нема посебне тајне дуговјечности осим да се све у животу мора радити са мјером.

- Једем три пута дневно, али у мањим количинама. Највише волим пилетину, воће и поврће. Понекад поједем мало јагњетине а свињско месо не једем више од 70 година - каже Љубомир.

На починак одлази на вријеме и има добар сан. Умјерено се бави рекреацијом, шетајући по селу, и то без штапа. Вид га одлично служи а може се једино пожалити да мало слабије чује, због чега корисни слушни апарат.

Велики је вјерник и истиче да никада није легао или пробудио се, нити сјео да обједује, а да се није помолио Богу и захвалио на сваком новом дану који му је подарио.

 

Фешта за 100. рођендан

Бојин Дабић каже да уколико његовог оца здравље послужи планирају велику фешту којом ће прославити његов 100. рођендан који пада 13. јануара идуће године.

Тада ће на велико славље позвати ужу и ширу родбину из свих крајева свијета. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.