Ковиљка Планојевић-Вуковић (94) присјетила се некадашњих прослава Јовањдана у Борикама код Рогатице

Сретен Митровић
Ковиљка Планојевић-Вуковић (94) присјетила се некадашњих прослава Јовањдана у Борикама код Рогатице

РОГАТИЦА - Сабор Светог Јована Крститеља - Јовањдан крсна је слава великог броја Срба, међу којима је и позната породица Планојевић из засеока Мркоњићи код Борика.

О томе како се између два свјетска рата и првих поратних година славило у овој породици испричала нам је 94-годишња Ковиљка Планојевић-Вуковић из Рогатице, једна од најстаријих становника у цијелој општини.

- Ја сам треће дијете и једина кћерка од седморо дјеце у оца Васе и мајке Стоје. Кад се сабере и петоро дјеце стрица Мила и двоје рођака Милоша у породичној задрузи живјело је више од 20 чланова. Заједно смо били у свакодневном раду и за једним столом при јелу и пићу. Онда се видјело да је дјеце пуна кућа - казује бака Ковиљка.

Њена породица у тим годинама била је релативно добростојећа. Имали су велики грунт земље и доста стоке, дућан у Сјеверску и у Рогатици. Глава домаћинства Ковиљкин отац Васо, уз основну школу имао је и два разреда Гимназије, које је завршио у Сарајеву. То му је, каже Ковиљка, уз мудру сељачку бистрину, омогућило да буде први у породици и селу. Васо је био дугогодишњи предсједник општине Борике и посланик у Скупштини Краљевине Југославије.

- То ипак није био разлог да нашег Светог Јована славимо другачије од осталих у селу и околини. Припреме су почињале на два-три дана раније. Славило се три, а зависно од броја гостију, и који дан више. У припремама за славу допринос је давала и по нека жена из села, али и ми, дјеца. Пошто сам завршила четири разреда основне школе и курс кувања и шивења, крсни колач украшавала сам ја - поносно говори Ковиљка. На припремљено тијесто прво је, каже, стављала вијенац-плетеницу, тијесто од бијелог брашна које су звали лутмером, а затим крст преко цијеле површине да би добила четири дијела у које је стављала четири слова “С”. Колач је додатно украшаван гранчицама винове лозе, класом жита, чашицом и буретом за ракију, лиском храста и слично, направљеним од тијеста.

- Правили смо и доста пита, наравно од лутмера, а хљеб који се служио уз славу био је од јечмена брашна. Спремали смо и доста остале хране, при чему је доминирала чорба, за шта је коришћена “вода” од куваног меса, пилав, који је као традиционално јело досегао и до данашњих дана, кешке, сарму - набраја Ковиљка.

На богатој трпези било је и меса, углавном овчетине, справљене на различите начине, киселог купуса, који се прелијевао бијелим луком и неких других домаћих специјалитета по рецептима бака.

- Од колача правила се једино хормашица. Ми, дјеца ипак смо се највише радовали гурабијама и талопецима, које су доносиле прије и друге жене које су долазиле на славу. Још ако у гурабији дође коцка шећера, онда је задовољство још веће - сјећа се Ковиљка. Славски колач ломио се на сам дан славе око 13 часова, а послије паљења крсних свијећа и узимања жита-прекадње, коју је осветио парох на Борикама, читана је Славарица.

- Сам чин ломљења колача уз за столом бројне госте годинама је као долибаша обављао комшија Илија Јањић, који је био велики пријатељ мога оца Васе и наше куће. Увијек је то био свечан чин, који је оглашаван и једним пуцњем из ловачке двоцијевке - рекла је Ковиљка.

Након ломљења колача слиједио је ручак и вишесатне приче, а у неко доба почињала је и пјесма, грлена романијско-деветачка.

- Чуле су се и обавезне гусле у рукама стрица Мила, који је знао да лијепо гусла и још љепше да пјева. Сви су га помно пратили. Награђиван је ванредним чашицама ракије, која је била основно пиће на свакој слави - сјећа се ова времешна Рогатичанка.

Ковиљка се удала у 27. години на Православну нову годину 1953. за Милоша Вуковића, који је поријеклом из старе чаршијске српске породице.

У новом дому крсна слава је био Свети јеванђелист Лука - Лучиндан и мало се другачије славило. Прије свега, није се правио и ломио колач и уочи славе није било гостију. На дан славе уз већ запаљену свијећу гости су са ногу узимали прекадњу. Слиједила је честитка за славу и послужење ићем и пићем. Са доласком нових гостију, они “стари” су одлазили и тако током цијелог дана. На устанке, односно други дан славе, ријетко је ко од гостију долазио. Можда је, присјећа се Ковиљка, разлог био и то што су на славу у граду долазили и комшије муслимани, па да се у нечему обострано не би замјерило, рјешење је било у скраћивању. И тако све до послије посљедњег рата. Сада гости уз Лучиндан остану и по неколико сати.

- Никако да оду - шали се бака Ковиљка.

 

ЧИТА КЊИГЕ И КУВА ПИТУ

Иако је дубоко закорачила у десету деценију живота, бака Ковиљка је својеврсно чудо за њене године. Свакодневно се успјешно брине о својој тоалети, кува кафу и припрема јело, па чак и скува питу за коју сама “суче” јуфке и што је посебно интересантно не раздваја се од књига и новина. Уз то добро користи и телефон. Јави се на сваки позив и кад јој “прахне” зовне кћерку Славицу на Сокоцу и сина Немању и његове у Београду.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана