Ковачевић: Имање у Бихаћу ми важније од свега што имам у Аустралији

"У Мелбурну имам све, и ја и мојих петоро деце, али од свега што имам у Аустралији важније ми је породично имање од 100.000 квадрата у Бихаћу, на коме су комшије муслимани противправно саградили неколико кућа и чак и фудбалско игралиште", изјавио је Срни Богдан Ковачевић, један од 400.000 Срба чија имовина је остала у Федерацији БиХ.

Дједовина и породично имање Ковачевића налази се у селу Изачић, на пола пута између Бихаћа и Плитвичких језера. На посједу од 97 дунума имали су, прича, двије куће и двије штале за стоку, фармерску механизацију, комбајн и трактор које су купили јер је породици слао новац из Аустралије да би његова браћа и сестре боље живјели.

"На том имању у Бихаћу се родило нас 11, пошто имам пет браће и пет сестара, ту су се родили и мој отац и два стрица, укључујући и стрица Богдана по коме носим име, а за кога се претпоставља да је у својој 21. години убијен у Гаравици у Другом свјетском рату, када су га са осталима, на превару усташе одвеле у то масовно српско погубилиште, умјесто на хитне радове на локалној прузи како су им били рекли", испричао је је Ковачевић.

У Аустралију се, напоменуо је, одселио 1974. године, а када је почео рат у БиХ у далеку земљу је одвео цијелу фамилију јер је мјесто у којем су живјели 95 одсто било муслиманско. Иако нико од његове породице није учествовао у прошлом рату, Ковачевић је навео да су му срушили све објекте, механизацију однијели, а посјекли су и велике липе и трешње поред куће са којих су прије рата воће брале и комшије муслимани.

"То наше имање сада је неколико муслимана мјештана подијелило између себе. Ту су направили неколико кућа, чак и стадион за фудбалске утакмице са трибинама и имају намеру сву земљу да нам присвоје", рекао је Ковачевић. Он је истакао да је пресрећан што је почела заједничка кампања Србије и Републике Српске за заштиту имовине Срба у ФБиХ и захвалио је свима који на томе раде.

Очекује да ће на тај начин успјети да поврати своје имање, као и остали Срби којима је имовина остала у ФБиХ, а послије рата им је противзаконито отуђена. Ковачевић каже да му изузетно значи да поврати породично имање због својих предака који су ту живјели и умирали, али и исто тако да може и он и његови насљедници да ту дођу када желе.

"Не треба ми ниједан цент од те земље. Имам петоро дјеце и деветоро унучади у Аустралији, кућу у Мелбурну, и сви смо материјално обезбијеђени, али та земља мени вриједи више него све што имам овде, зато што је то моја дједовина и ништа светије од тога нема", истакао је Ковачевић, који подсјећа да је велико имање код Бихаћа купио његов дјед, Личанин, по повратку из Америке, гдје је био прије Другог свјетског рата.

Према његовим ријечима, да је знао да ће се све то десити са имањем у Бихаћу, не би браћу доводио у Аустралију већ би се и он вратио да га заједно бране. Ковачевић је навео да је до избијања пандемије вируса корона долазио сваке године и да је 2005. године, када је видио шта се дешава са имањем, покушао у да у општини Бихаћ ријеши проблем, али није успио.

И његов отац, који више није жив, крајем деведесетих се из Сиднеја вратио на имање у Бихаћ и успио је да поново направи малу кућу, али су га, каже, мјештани муслимани тукли и малтретирали јер је Србин, што им је тек недавно испричала комшиница једина Српкиња која са породицом живи у Изачићу.

"О томе ништа нисмо знали јер је отац избегавао да нам о томе говори. Мој отац, који је у цијелом том крају био на добром гласу и увијек помагао коме је могао, поново се због тога вратио у Аустралију", додао је Ковачевић.

Осим што планира да се врати на ова подручја да живи када оде у пензију, Ковачевић је нагласио да су се и његове двије сестре већ вратиле са породицама, једна у Нови Сад, друга у Београд, а да је један пријатељ продао стан у Мелбурну и доселиће се у Требиње. Најмлађи син, како је навео, због епидемије већ двије године одлаже црквено вјенчање, јер не жели да се вјенча у Аустралију већ у цркви у Бањалуци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.