Још једна З(оР)анимација свестраног Приједорчанина

Академски сликар, аутор документарних, кратких и филмова за дјецу, сценариста, професор ликовног, први цивилни војник у БиХ, стреличар, бајкер, путописац, режисер, сниматељ, монтажер, музичар, директор Музеја Козаре, оснивач Бијенала радова на папиру и породични човјек - супруг Маје и отац Марка (15), Теоне (13) и петогодишње Матее.

- И даље имају више прегледа моји филмови јер се наша публика тек навикава на анимације, мада већ имам упита када ћу објавити наредну. Мислим да ћу уклонити ознаку 12 плус, будући да то нису класични хорори, већ већином мистичне приче које носе дозу језе и страха - рекао је Радоњић у разговору за Срну.

Радоњић анимацијама у техникама два де, вајтборд и њиховом комбинацијом илуструје своје тајанствене приче које ће ускоро добити и преводе на енглески и шпански језик, а његов друг из дјетињства Мирослав Милосављевић, с којим је некада имао бенд, пише ауторску музику.

- Нисам сликао од љетос и ништа не може замијенити платно, али и ово и те како задовољава стваралачку потребу, прија, смирује. Сан сваког умјетника је да живи од свог стваралаштва и да може стварати без оптерећења, а не да доминантно ствара у комерцијалне сврхе - каже он.

Радоњић је ожењен, отац троје малољетне дјеце и сам издржава своју петочлану породицу, те повремено ради циљане послове за клијенте, будући да је примјена анимације огромна.

- Што се тиче самог канала „ЗоРанимација“, он је у лаганом, али константном расту, што ме радује, с обзиром на то да не подилазим публици. То је тежи пут ка монетизацији, али сигурнији и то једноставно мора доћи на своје. Тако је са умјетношћу - ако је добра, не може бити превазиђена - истиче Радоњић.

Он наводи да му је веома блиско стваралаштво за дјецу и тинејџере, да његови филмови за дјецу "Тајна школског подрума", "Отмица" и "Дубоко у шуми", који се повремено приказују на РТРС-у и доступни су од лани и на "Јутјубу" бесплатно, имају по 500 прегледа у 48 часова, те да има спремна два сценарија ("Тајанствени пратилац" и "Чудакова тајна"), које сматра далеко бољим од претходних филмова за дјецу.

- Стално ме наши глумци (Позоришта Приједор) питају кад ћемо их радити, али ја мислим да би их било штета „потрошити“, а да им се не обезбиједи квалитетна продукција - сматра Радоњић, који је, осим ових дјечијих, и аутор документарних и кратких филмова "Тодор", "Козара која нестаје", "Да се њима никада не деси", "Марија", "Сам", "Руке" и "Болесно мјесто".

Његове путописе откупљивале су многе телевизијске куће у региону, а осим по Европи и Канади, путовао је у Бутан, Сирију, Египат и Индију. Мање је познато да је у периоду, како га назива, "ранац на леђа", возећи се на мотору пропутовао земље региона, те Њемачку, Аустрију, Пољску, Чешку, Словачку, Украјину, Румунију, Бугарску, Албанију и Турску, гдје је само до Турске прешао око 6.000 километара на свом двоточкашу. Још је мање познато да је у Индији и живио, и то два пута по три мјесеца - једном на више различитих мјеста, а други пут циљано у једном селу у регији Бенгал.

Пуних 15 година радио је као професор и наставник ликовног у више приједорских основних и средњих школа, а готово исто толико водио и школу сликања. Бавио се и стреличарством, те у школама у којима је радио оснивао секције из тог ријетког, а дјеци веома привлачног спорта.

- Најљепше ми је било бавити се стреличарством док нису почела такмичења, док нису почеле медаље. Ишло је то лијепо, али тај спорт стварно тражи времена. Вратићу му се, то је сигурно, али само као хобију јер то је једна врста медитације. Сва љепота је у том саживљавању, а нестаје када почне такмичарска трема - присјећа се Радоњић.

Радоњић је сликарство дипломирао и магистрирао на Академији уметности у Новом Саду. У вријеме кад је био на постдипломским студијама, Република Српска и БиХ законом су омогућиле алтернативно служење војног рока - без оружја. Зоран је за ту могућност сазнао случајно, у једном кафићу, видјевши флајер невладине организације која је заговарала демилитаризацију. Постао је први цивилни војник у земљи, и то у Музеју Козаре, установи у којој ће десетак година касније постати директор.

- Био је овако неки тмуран дан, година је 2003. Дошао сам и обратио се тадашњем директору Миленку Радивојцу са молбом да ми омогући да тај цивилни војни рок одслужим овдје. Био је скептичан, а био сам и ја сам, али ме је подржао, а потом ми је то одобрило и тадашње Министарство одбране Републике Српске - сјећа се Радоњић, који је као цивилни војник био задужен за ликовну збирку Музеја Козаре, упознао депо који није доступан широј јавности, користио музејски атеље за рад и ту и припремио своју магистарску изложбу.

Дужност директора Музеја Козаре Зоран Радоњић обавља од 2014. године, а годину дана касније иницирао је оснивање Међународног бијенала радова на папиру, које је до сада одржавано три пута.

- Колико видим по реакцијама, то је једна од најпрестижнијих манифестација тога типа у региону. Захвалан сам што је град Приједор то препознао јер то је траг који остаје будућим генерацијама. Захваљујући томе, на свим континентима се чуло за Музеј Козаре и за град Приједор. Када нешто има моћ да прошири позитивну причу, то је онда суштина - да се представимо нечим што је вриједно - закључио је Радоњић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.