Имање некада најбројније породице Јовановић у селу Гуждељи код Рогатице данас зјапи празно: На огњишту остао само вјерни чувар Боби

Сретен Митровић
Имање некада најбројније породице Јовановић у селу Гуждељи код Рогатице данас зјапи празно: На огњишту остао само вјерни чувар Боби

РОГАТИЦА - Огњиште Саве и Рајке Јовановић, некада најбројније породице из села Гуждељи код Рогатице, у којем је у срећна времена врвјела дјечја граја, данас зјапи празно, али имање већ годинама даноноћно чува торњак Боби.

Рајка рођена 1935. године је у складном браку са њеним пет година старијим Савом у девет порода родила десеторо здраве дјеце. Синове Војислава и Рада и кћерке Војку, Радину, Добрилу, Велу, Јелу, близнакиње Сњежану и Љиљану и најмлађу Славицу.

До посљедњег рата била је то једна од најбројнијих породица на подручју општине. Сава је био радник и земљорадник. Пензију је зарадио као грађевинац у тадашњем комуналном предузећу у Рогатици.

Са доласком кући, послије радног времена, прича један од Савиних зетова, Велин супруг Остоја Ковачевић, хватао се мотике, косе и других пољопривредних алатки да би обрадио десетак дунума земље, колики је био његов грунт.

- Није бјежао ни од дневнице код другог радећи углавном као грађевинац. Морао је, јер су га код куће чекала уста десеторо дјеце, супруга и кућа са “стотину рупа” - додаје Ковачевић.

Како су дјеца пристизала Сави и Рајки бивало је све лакше па су почели градити и нову, већу, под “план” кућу. Тек што су је завршили и уселили, најстарији син Војислав почео је да гради своју кућу и у њој планирао да свије гнијездо. Посљедњи рат прекинуо је његове планове. Нити је кућу завршио, нити се оженио.

- Као капетан прве класе у резерви бивше ЈНА, стао је на браник српства, своје куће и бројне породице. И, нажалост, 7. октобра 1992. погинуо на сарајевском ратишту у 35. години у саставу Првог пјешадијског батаљона Прве романијске бригаде. Златном медаљом за храброст одликовао га је тадашњи предсједник Републике Српске Радован Караџић - прича Ковачевић.

Смрт сина Војислава био је наставак осипања породице Јовановић. Неколико година раније, на порођају у соколачком селу Калиманићи, умрла је најстарија кћерка Војка, која је била удата у породицу Бакмаз.

Остатак Јовановића преживио је рат с тим што се, ради удаје кћерки, породица полако осипала. Одлазила је једна по једна. Данас су Радина и Јела у Убу код Београда, Сњежана и Љиљана у Лозници, Славица у Зајечару, Добрила у Хан Пијеску. У Гуждељима је само Вела.

Послије слатких мелема за срце и душу које су Сави и Рајки удајом приуштиле кћерке након губитка кћерке Војке и сина Војислава, дошле су нове нимало лакше ране. Глава породице, Сава, умире 2005. а пар година касније мајка Рајка остаје и без другог сина Рада, да би и она пресвисла од туге 2018. године.

Рајкином смрћу кућа Јовановића у Гуждељима остаје празна. Удате кћерке, поготово Вела, којој је до родитељске куће пар стотина метара, сада с времена на вријеме дође и обиђе двориште и кућу. Отвори врата и прозоре да се зидови освјеже, преконтролише стање струје, воде и то је све. Ово, међутим, није и крај приче о Јовановићима. Да се она настави заслуга је пса торњака са именом Боби. За живота, као штене, донио га је покојни Раде.

- Пошто су сви Јовановићи, на овај или онај начин отишли из породичне куће, њено чување преузео је Боби. Он то даноноћно ревносно чини већ годинама. Из дворишта никад није изашао, а кући Јовановића може прићи само пар његових “познаника” који му у знак захвалности за вјерност донесу по коју коску или нешто друго од хране. Да га помази не дозвољава никоме - прича Ковачевић.

Колико је Боби вјеран кући Јовановића показује и то што највећи дио дана и ноћи проводи на отвореном бдијући над остатком имовине његових бивших власника.

- У свој оронули штенећак улази кад га баш натјера досадна киша, грмљавина или баш висока или ниска температура - каже Ковачевић.

Крсна слава

Кћерке Саве и Рајке, ма гдје биле, са својим мужевима договориле су се да се обавезно, уз крсну славу Митровдан, сакупе и заједнички прославе. Тако је било и ове године. Ни пандемија вируса корона није их омела да их се већина окупи у родној кући и уз свијећу, жито и славски колач присјете својих најмилијих.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана