Чаролија старог ћире у рударском градићу

Прича о ускотрачној прузи од Угљевика, касније и од рудокопа Мезграје до Раче на Сави, почиње 1889. године када је отворен рудник мрког угља у Угљевику, на обронцима Мајевице, тамо гдје се спајају пространа семберска равница и ова планина.

Угаљ до Бијељине и Раче тада је превожен запрегама, што је било споро и скупо. Директор Музеја Семберије Мирко Бабић каже да је лошим путем требало доста времена, чак цијели дан и ноћ, да се довезе до одредишта.

- То је ограничавало развој угљевичког рударског базена, па је Aустроугарска одлучила да гради пругу - прича Бабић.

Изградња пруге у дужини од 44 километра почела је 1916. године.

- Колосијек прве пруге био је свега 60 центиметара, а онда је Краљевина Југославија 1921. године проширила колосијек на 76 центиметара, колико су биле широке све пруге у БиХ - каже Бабић и додаје да је пруга од Угљевика до Мезграје продужена 1939. године, пред сами почетак Другог свјетског рата.

Пруга је током тог рата често била рушена. Посебно је то учинио окупатор пред повлачење, па је послије ослобођења услиједило уређење ове саобраћајнице која је служила и за путнички саобраћај.

Бивши шеф станице у Бијељини Лазар Драгојловић каже да је пруга са обронака Мајевице кроз равну Семберију до ријеке Саве била жила куцавица у овом крају.

- Пруга је помогла да се у Бијељини школује неколико хиљада младих са мајевичког побрђа, јер су могли да путују до школе - прича Драгојловић.

"Ћиро" је годинама превозио са мајевичких страна војнике, ђаке, копаче, косце, бераче, домаћине, запослене, рударе, сватове - све и свакога. Мали воз је од Бијељине на брда у јесен довозио мукотрпно зарађени кукуруз, пшеницу, брашно - храну.

- "Ћиру" су вољели сви, и равничари и они с брда. Ријетко је када каснио јер су на прузи били искусни и спретни жељезничари. Онда је држава одлучила да укине пругу јер више није било потребе за великим транспортом угља - каже Драгојловић.

Посљедња вожња била је 26. маја 1979. године. Био је то, веле, најтужнији дан у Семберији и на обронцима Мајевице.

Окупио се на станицама и дуж пруге, кажу, силан свијет. Свуда нијема тишина. Невјерица. "Ћиро" креће из Мезграје, оглашава се промукла сирена. Скоро да не престаје са промуклим писком који се одбија о мајевичке ћувике, шумарке и пропланке - одлази омиљени, гарави, мали воз. Заувијек. На вагонима невјеште брђанске руке исписале су "посљедње поздраве". Нестаје "ћиро" - нестаје велика чаролија. На станици у Бијељини сада нема возова. "Ћирини" колосијеци су уклоњени. Они широки су зарђали. Од пет "осамдесет тројки" још једино вози она "83-173" на "Шарганској осмици". Она са бројем "83-175" је остала у Бијељини, у кругу једне фабрике. Постала је музејски експонат. Заборављена и усамљена.

Онда добра вијест - локомотива "83-175" биће ревитализована и постављена у центру Угљевика, новог града рудара и енергетичара. Вратиће се "ћиро", заувијек, у стари завичај, да свједочи о једном времену и многим генерацијама Мајевичана и Сембераца. Свакако, на срећу носталгичара и заљубљеника у стару пругу и њеног "ћиру". A њих је заиста много.

Руски заробљеници

Према неким причама, у Рачи постоји и гробница руских заробљеника који су градећи ову саобраћајницу изгубили животе. У ствари, недалеко од бивше луке и жељезничког чвора у Рачи, поред мочваре Пругњаче, постојао је биљег озидан циглом, на којем није било ништа написано. У Семберији су вјеровали да су ту сахрањени руски заробљеници.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.