Бањалучанин Огњен Којић, упркос томе што не види, ниже успјехе у умјетности и спорту: Мајстор и у рингу и за клавиром

Јана Кезић
Foto: Д. Поздеровић

БАЊАЛУКА - Да је од њежних руку за клавиром до боксерског ринга танка линија примјер је Огњен Којић из Бањалуке, који упркос томе што је слијеп на оба поља ниже само успјехе.

Овај двадесетседмогодишњак је чисти примјер да се двије наизглед неспојиве ствари, умјетност и спорт, ипак могу чаробно повезати.

Огњен је апсолвент на Музичкој академији у Бањалуци, а поред факултета бави се музичком продукцијом. Од 15. године ради самостално, а сарађивао је и са неколико естрадних личности. Бокс, који је уједно и његов хоби, како каже, у живот му је ушетао сасвим случајно.

- Генерално волим спорт. Тражио сам индивидуалног тренера, да бих се почео рекреативно бавити боксом. Многи тренери су имали предрасуде због тога што ја не видим и нису уопште ни разматрали, ни жељели да се упусте у тренинге са мном - казао је Огњен за “Глас Српске”.

Како је објаснио, у почетку је тражио тренера за џудо, јер му је тај спорт приступачнији, има више личних контаката. А онда је сасвим случајно у његов живот ушао Божидар Пејаковић, који ће му касније постати тренер.

- Божидар је одлучио да прихвати изазов и 2015. смо почели да тренирамо. Заједничким снагама смо успјели прилагодити тренинге, да функционишу на један посебан начин прилагођен мени - прича Огњен.

Како је испричао, на самом почетку наилазили су на разне потешкоће, али захваљујући тренеру, за којег има само ријечи хвале, пронашли су метод по којем тренирају и данас.

- Наш концепт рада је једноставно другачији од концепта људи који виде. Тренер ми је помогао да стекнем осјећај за спаринг и како да се крећем - казао је Огњен.

Упркос свим потешкоћама, није било момената када је пожелио да одустане.

- Генерално сам особа која не одустаје, када нешто одлучим, то мора тако бити. Борим се док не остварим циљ - рекао је Којић, додајући да му је највећа подршка у свему породица. Своје успјехе приписује и тренеру, јер како каже, без њега то ништа не би ни било.

- Он има посебан приступ људима које тренира, прво је друг па је онда тренер - истиче Огњен.

Пејаковић за “Глас Српске” прича да Огњен треба да буде примјер свим генерацијама, а посебно младима, поручујући да људи треба што прије да се ријеше свих предрасуда.

- Кад ме је питао да га тренирам, помислио сам да ће он доћи на један или два тренинга па ће одустати. Касније, када сам видио да он стварно жели да тренира и да се труди, било ми је много драго - рекао је Пејаковић.

Како је испричао, на самом почетку му је било незгодно, јер није био обучен да ради са лицима са инвалидитетом па је тако ноћима код куће размишљао како да осмисли тренинге.

- Желио сам да докажем и себи и њему да можемо то. Урадили смо нешто што нигдје нема на земаљској кугли. Тражио сам на интернету да ли још негдје на свијету има слијепа и слабовида особа да се бави боксом и нисам успио пронаћи - рекао је Пејаковић.

Двије љубави

Којић каже да музика у његовом животу заузима посебно мјесто, она му је и највећа љубав. Казао је да је дијели на добру и лошу, а да је миксање чиста умјетност.

- Музику волим откад знам за себе, почео сам да свирам са шест година, а бокс је дошао касније - рекао је Којић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана