ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (5): Мартић: Морамо се наоружавати
16. децембар 1990
Три године нисам био у Великој Кладуши. Није ми било нимало пријатно опет доћи у овај град... Страховао сам да људи још памте оне моје текстове у којима сам понекад и „пљувао“ по Фикрету Абдићу, уочи његовог хапшења и одласка у бихаћки затвор послије афере „Агрокомерц“ која је потресала цијелу Југославију. Али, мом страху заиста није било мјеста... Сеад, Мујо, Фико, Хајро, Мићко, Демир, Хасе, Ћиро... дакле сви које сам се познавао и са којима сам и раније друговао прилазе ми. Грлимо се и љубимо...
На оној пољани, доље поред „Групекса“, окупило се око стотину хиљада људи. Нешто слично као и у Србу... На бини њих двојица - Алија Изетбеговић и Фикрет Абдић. Народ скандира, али новинари, дошли са стране, не знају коме. Да ли Алији или Баби... Ја знам да је за све њих Бабо једини и највећи...
Мало шта је тада штимало између Фикрета и Алије... Многи су то и данас осјетили... Онако у ваздуху, како би се рекло... Алија је осион и политички болестан, а овај други тврдоглав до бесвијести... И у Великој Кладуши је то коначно потврђено... Код Фикрета сам радио осам година и знам га „у душу“... Алију не познајем, али ако је судити по причама које сам чуо, онда је он дијаметрална супротност великокладушком Баби.
Народ Цазинске Крајине, и послије скупа у Великој Кладуши, остао је на Бабиној страни. Јер, он је био и остао човјек који је људе цијенио изнад свега. Који је цијенио рад и све оно што је уз тај рад долазило. А долазило је заиста много. Ваља опет истаћи да је, највише заслугом Бабе, „Агрокомерц“ постао један од највећих произвођача хране у Југославији.
21. децембар 1990.
У Книну сам. Вјероватно посљедњи пут ове године. Јуче је овдје конституисана Српска аутономна област Крајина, а данас је проглашен и Статут ове аутономне области.
У канцеларији станице милиције, у којој је непрестано његова наоружана пратња, прима ме Милан Мартић. Тек је био изабран за министра унутрашњих послова. Мало и својом вољом...
Радим интервју... Помало је затечен мојим питањима, али не да се. Вели ми како је на ту функцију дошао у посљедњи час.. Нагласио је, и то са пуно одлучности, да се „српски народ мора наоружавати пошто усташе опет припремају клање“. Каже ми, онако упозоравајући, да ће „код нас у Босни то ићи мало теже“, пошто „у Босни нема човјека попут Јована Рашковића, који би могао повести народ. Попут нашег у Книнској Крајини“.
Питам га за акције које слиједе а које би он могао покренути. Одговара ми одлучно да „никада и ни по коју цијену неће дозволити да му наређују политичари из Загреба“.
Додао је да ће се и „оружјем супротставити сваком ко би макар и покушао да уради нешто против српског народа и крајинске милиције, те да им, не дај Боже, нанесе некакво зло“.
Као основни задатак новоизабрани министар унутрашњих послова Крајине истакао је борбену готовост милиције која ће, заправо, бити „једина оружана снага српског народа сада већ формиране Српске аутономне области Крајина“.
(Сутра: Мире четнике и партизане
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
