ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (4): Балвани на путевима

17. август 1990.

Сунце упекло... Небо гори... А ја кренуо у Книн. На задатак, наравно. Код кафане „Два бора“, одмах кад низ Дерала сиђеш према Стрмици, застој саобраћаја. Контам удес, али... Са Илијом, возачем аутобуса, родом са Стожишта код Босанског Грахова, излазим и идем пјешке неколико стотина метара напријед. Кад оно тамо некакви људи са танџарама о рамену. Необријани, ненаспавани... Мало и „тукну“... Порушили балване преко цесте и контролишу сваког ко пролази... Чујем да су мјештани, сељани... Дакле Срби...

За воланом „мерџе“ њемачких регистарских таблица, којег су зауставили и они људи и балвани, сједи неки жућо... Не зна шта ће са собом. Онај са танџаром тражи од њега документа... А он? Протрнуо од страха кад је, она чуда од људи, видио пред собом... Госпођа које је сједила поред њега пала у несвијест. Водом је залијевају... Једва, јадна, дође себи. Да су знали шта ће их снаћи, двоје Нијемаца никада овим путем не би ни кренули на Јадран... Али, ако преживе, биће им ово посљедњи пут. Дакле, почела је „балван револуција“. Тако су је већ „покрижили“ хрватски медији. Додали су и то како је ово „почетак четничког устанка“.

24. август 1990.

У Голубићу сам. Поред Книна. У оном истом насељу са баракама у којима су били смјештени бригадири из реда „збратимљених народа и народности Титове Југославије“. Дакле учесници омладинске радне акције која је и у книнском крају била организована прије неколико година.

На улазу у круг, војник са аутоматском пушком на прсима. Иако смо били најављени, подлијежемо контроли која је подразумијевала и легитимисање и детаљан претрес и торби и џепова... Улазимо у камп. Рекоше нам да је то, од данас, и некакав ратни штаб. Односно мјесто у кога су се слијевале информације са терена, али и планирали бројни послови који су тих дана били пред крајинским руководством. Због тога је у Голубић, у онај ратни штаб, дошла и делегација Дрвара коју је предводио предсједник општине Драго Кнежевић. Послије сусрета у разговора са Миланом Бабићем и Душаном Зеленбабом, те војничке вечере којом су послужени сви, без обзира на статус, излазимо... Док чекам аутомобил, поред рампе пролази човјек на бициклу. Пецао рибу горе на језеру па се враћа... Пролазећи поред онога момка са аутоматском пушком добаци му не мало озбиљно:

„Немојте се, дјецо моја, играти рата... Скупо ће доћи и мене и вас.“ Рекоше ми да је то био Хрват, иначе високи официр бивше ЈНА који је још службовао у Книнском гарнизону.

Госпојина 1990.

И коначно. Оснивачки скуп СДС у Дрвару који је већ тада био без оног - Титов. Дошао и Јован Рашковић и готово сви други највиши политичари из Книнске Крајине, који су од почетка били на истом задатку...

У Спортском центру, дакле на оном истом мјесту на којем је само два мјесеца раније био забрањен промотивни скуп, окупило се око осам хиљада људи. За говорницом се мијењају Јован Рашковић, Ненад Стевандић, Никола Видовић... Говорио је и народни херој дрварског краја и Титове војске Милан Зорић кога су, послије вишемјесечног убјеђивања, коначно привољели да постане члан СДС-а. Потпис Милана Зорића на приступницу СДС-а био је и више од тога. Јер не треба заборавити да у Дрвару није било нити једне куће у којој, бар два њена члана, током Народноослободилачког рата и социјалистичке револуције, нису били на страни Тита и Партије. Можда је Милан Зорић један од разлога што се српски народ Дрвара, у огромној већини, баш због њега, окренуо СДС-у.

(сутра: Мартић: Морамо се наоружавати)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.