ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (31): Сузе Ратка Младића
Браћо и сестре, молим вас станите... Окрените се и заједно са мном крените назад према Книну... Ја ћу пред вама... Никада до сада Ратко вас није издао... Неће ни ноћас... Нећу... Кунем вам се гробом своје кћерке, рече генерал Младић и пусти сузу.
5. август 1995.
Ратко Младић вечерас сједе у "пуха" и оде према Петровцу... Двадесетак километара даље према Кључу, у мјесту Капљух, сустиже чело избјегличке колоне... Стаје... Пуне му очи суза.
- Браћо и сестре, молим вас станите... Окрените се и заједно са мном крените назад према Книну... Ја ћу пред вама... Никада до сада Ратко вас није издао... Неће ни ноћас... Нећу... Кунем вам се гробом своје кћерке - рече генерал Младић и пусти сузу.
Колона занијемјела. И Ратко... Нико га не послуша... А и ко би... Ратко ништа није могао сам... А других није било да му помогну.
6. август 1995.
Оштрељ... Илиње сунце тумара смирају... Тамо према Осјеченици... Друмом брекће "татра". Једва изашла одоздо од Гувна. Из правца Дрвара. Вуче нешто прекривено церадом... Прође и "пух". У њему Ратко Младић. Оде на другу страну, доље према Дрвару.
Сједим пред Лазином биртијом на Оштрељу, од које су данас остале само рушевине. Цугам "нектарушу" и гледам доље према Боћиној кући у правцу Дрвара неће ли још ко наићи... Из Книна још понеко бјежи... Углавном они који су се у свијет упутили пјешке... Одједном прилазе ми двије сјенке... Видим човјека како води магаре.
- Одакле идеш? - упитах.
- Из Стрмице. Два дана и ноћ нисам ништа јео - одговори старина.
- Остави магаре и ајмо горе у кантину - рекох му.
Незнанац послуша. Не привеза магаре већ га пусти да јадан пасе... Пође за мном. Успут ми рече да се зове Илија... Уђосмо у мензу. Приђе и Драгана... Служила је тога дана у кантини... Илији донесе макароне и пуно меса у тањиру. Нађе се и салата од купуса... Илија не дише... Једе, чини ми се, и очима... Поједе све из оба тањира... Нешто хоће да ми каже, али осјећам да се стиди...
- Је ли сада лакше? - упитах га да га мало ослободим.
- Јесте, али ако се не љутиш, ја бих још један пладањ. Само ако море... Немој да теби због мене нешто приговоре - одговори Илија.
Драгана опет дође и донесе још једну порцију. Овога пута без салате. Илија поједе пола. Остатак остави уз извињење.
- Него нешто би ти још каз'о, али новинар си па ме мало срамота - стидљиво ће Илија и настави... - Ја са магарцем више нити хоћу, а нити могу даље. Ја сам, док сам оно горе јео, размишљао да ти га поклоним. Код тебе ће му бити боље... Само ако хоћеш... Немој се љутити... Не д'о Бог да те желим увриједити - Илија ће ми на крају.
- Ето, узећу га, али како ћеш ти даље? - упитах Илију.
Ни десетак минута нисмо причали кад из Дрвара наиђе Мишо Поповић аутобусом. Били смо, а и остали другари. Подигнем руку... Стаде дабоме.
- Слушај ме. Овај човјек ће са тобом. Немој да би му шта наплатио. Или шта нажао учинио... Ићи ће докле и ти... Помози му молим те - рекох другару.
Илија гледа час у мене, час у Мишу држећи магаре једном руком за узду... Мишо климну главом... Илија скиде двије врећице са самара. Узе их под руку... Другом ми пружи узду... Загрлих чичицу... Илија и Мишо аутобусом одоше на једну страну, а ја са магарцем на другу...
Сутра: Хрвати бомбардују избјегличку колону
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
