ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (30): Крајина не интересује Београд

5. август 1995.

Ратко Младић је са Оштреља цијелу ноћ слао телеграме у Београд и позивао у помоћ... Звао је неке три јединице да хитно дођу и да се прикључе борцима који бране Крајину... Мислио је ту и на поврат изгубљене територије и на Книн, али и на мјеста у западном дијелу Босанске крајине, која су већ била окупирана... Одређивао је и рокове до када му из Београда треба односно морају да стигну одговори. Међутим одговора ни од куда. Ни од кога! Ниједну повратну информацију Младић није добио! Изгледа да никог у Београду не интересују догађаји у Книну и Републици Српској Крајини...

5. август 1995.

Трагедија. Велика срамота за српски народ. Преко Оштреља бјежи на десетине хиљада избјеглица из многих мјеста у Републици Српској Крајини.

Куда и докле иду? Ни они сами не знају. Ваљда све дотле док у трактору буде горива или у врећама сијена за коње... Када тога не буде, помоћ се само од Бога може тражити и очекивати. А он, Свевишњи, остао је сам уз народ и са народом. Хрвати већ увелико славе у Книну. Шаховница се већ вијори на книнској тврђави... Пала је Република Српска Крајина. На Оштрељу сви – Милан Мартић, Миле Мркшић, Ратко Младић... Са мном су моји другари, колеге новинари, из Книна са којима сам сарађивао свих претходних, првих година деведесетих... Данко, Мирко... Сви ћуте. Срђо Радуловић занијемио... Само гризе нокте и ћути... За три године мога извјешатавања из Крајине нисам упознао човјека који је више од мога Срђе волио Книн и Книнску крајину... Пад свега што је волио и што му је у срцу остало, никако га и ничим није могло утјешити... Срђо је био и остао такав. Велик и као човјек и као новинар...

5. август 1995.

Без обзира што ми је докторица рекла да га не узнемиравам пошто је "веома растројен и под шоком" прилазим Милану Мартићу и молим га за интервју односно разговор прије и изнад свега људски... Пристаје... Види се да није заборавио наше дугогодишње пријатељство...

- Шта да кажем... Издаја... Издаја Дедиња... Мислили смо да имамо браћу преко Дрине... Али... Види ово зло... Не знам како ћу и да ли уопште моћи све ово издржати... Покушаћемо се организовати па шта Бог да... Имамо пуно војника... Има људи који су спремни за мном кренути пут Книна и Крајине... Издржаћемо... Ја ову окупацију никада нећу признати - вели Мартић.

5. август 1995.

Прилазим викендици, а све приче ових дана су са Оштреља, из које силази Миле Мркшић. Смије се баш као да је пошао негдје на коњске трке, а не у колону несрећника која је тражила глави мјеста. Имам осјећај да је једва чекао  да се коначно реализује оно што му је наложио Слободан Милошевић. О томе су сви причали...

Мркшић са пратиоцима сједа у кола и одлази... Наравно, Слоби и његовој Мири у загрљај... Сјетих се оног дана на "Врелу" код Книна и приче колеге из Ројтерса. Сјетих се оних регистарских таблица на џиповима који су, са Слобиним људима, у Крајину стигли из Београда како би "спасили Книн и Крајину"...  Али...

5. август 1995.

Код викендице сам у којој је у протеклих неколико мјесеци био ушанчен Миливоје Томанић, новопостављени командант Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске... Из те викендице допире глас Ратка Младића... Са неким разговара.. Урла од бијеса...

- Па јеси ли свјестан да је Книн пао... Чујеш ли ме ј..... ти... Шаљи ми шездесет и трећу из Ниша... Шта ти је... Јеси ли полудио... Шта се смијеш, човјече... Книн више није наш... Знаш ли то... Јеси ли свјестан тог губитка...

Ратко је, сазнао сам то мало касније, када је разговарао са Момчилом Перишићем... Наравно да нисам чуо оног из Београда, али сам, по Младићевим реакцијама, закључио да се Перишић на све његове примједбе и захтјеве, само смијао! Баш као да је хтио рећи како је Младић наиван... Како раније није схватио, да је све то договорено... Режирано...

Сутра: Сузе Ратка Младића

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.