ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (27): Са новосадског асфалта у ровове
Причају ми да их је полиција у Новом Саду и околним мјестима покупила на силу и привела, односно мобилисала, те овдје, на Оштрељ, довела као дезертере да "бране своју земљу"
8. јули 1995.
Таман да уђем у "пуха" како бих са командантом корпуса кренуо према купрешком ратишту, на паркиралишту поред мотела на Оштрељу стоји паркирано неколико аутобуса. Регистарске таблице говоре да су из Србије... Не знам откуд они и зашто баш сада на паркиралишту мотела на Оштрељу. Из аутобуса излазе непознати младићи... Људи у бермудама и са кломпама на ногама... Неки су и у тренеркама... Углавном љетна облачила...
Шта је сада ово? Није ваљда да су пошли на некакав излет? Одједном, у тој групи, примијетих и неколико мојих познаника из Дрвара... Прилазим... Рукујемо се и питамо за здравље... Причају ми да их је синоћ полиција у Новом Саду и околним мјестима покупила на силу и привела, односно мобилисала, те овдје, на Оштрељ, довела као дезертере да "бране своју земљу..." Нико се приликом "мобилизације" није могао ни кући јавити својима... Колико ли је јутрос уплаканих породица у мјестима и домовима ових "дезертера"... Сутра ће сви они навући униформе и ући у ровове горе на граховском ратишту, а да и не знају гдје се налазе...
28. јули 1995.
Синоћ сам био у Грахову. Смијали су ми се када сам из некаквог кокошињца, који је био у пламену, хтио да спасим пијевца. Нисам успио пошто је тенк непрестано тукао отуд из правца Обљаја, односно Лука... Претпостављао сам да ћемо изгубити Грахово, али нисам очекивао да би се то већ данас могло десити. На Хрватској телевизији гледам гардисте Хрватске војске у центру Босанског Грахова. Међу њима је и Јадранко Прлић и онај Љубо Ћесић Ројс... Ликују, наравно...
У Грахову је, истог дана, формирана локална, хрватска власт, односно управа, како они веле... Око поднева су јавили да је и Гламоч пао у руке Хрвата... Хрвати су у тај град ушли из правца Халапића... Наше јединице су се, на том дијелу ратишта, повукле на Млиништа...
30. јули 1995.
Вратио сам се на Оштрељ. Гладан сам као вук. Цијели дан сам лутао горе на Млиништу... Линије још нису биле повезане. Ровова ни за лијека...
Послије ручка у кантини силазим низ степенице са намјером да идем у Прес-центар. Јер ваља послати вијест о стању на гламочком ратишту. Односно на Млиништу. Не очекујем никакво изненађење, кад оно ипак ме слика пред очима остави без даха...
Пред мотелом, односно оном нашом кантином, стаде "мерцедес". Видим да из њега излазе момци из пратње Радована Караџића... Кад ето ти и њега... Излази... Унезвијерен, преплашен... Ко ђоја забринут... Ревер на капуту му заврнут јер га није имао времена поправити... Коса неуредна... Никад раније таквог га нисам видио...
Прилази сав изгубљен неком Винку који је испред мене силазио низ степенице... Момак је био електричар и обављао је послове у команди стана...
- Како стојимо код Грахова? - пита Радован тог Винка.
- Чуј како стојимо... Наши бјеже... Да сте ви здрави, Грахово и Гламоч већ су пали. У рукама су и под командом Хрвата - одговори му Винко.
Осјећао сам се и јадно и биједно... Жалосно је када врховни командант Српске војске и уз то предсједник Републике Српске пита, без имало жеље да увриједим мога другара, електричара Винка за стање на фронту... За ситуацију послије које су закопане све наше наде да ће бити добро... Мили боже, докле ли ћемо стићи... Далеко, сигурно не...
Сутра: Посљедњи састанак руководства РС и РСК
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
