ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (26): Спасавање пилота Скота ОГрејдија
Изнад мене прелетјеше два хеликоптера, а над њима у бришућем лету и два борбена авиона... Сазнајем да су то били Американци који су у један од хеликоптера смјестили Скота О'Грејдија, пилота моћног америчког авиона "Ф-16" којег су на овом подручју оборили српски борци
8. јун 1995.
Нисам имао некаквих великих разлога да на Оштрељ, односно у команду Другог крајишког корпуса и наш Прес-центар који се већ годинама ту налази, дођем тако рано... Али, стопирао сам, наишло је ауто, сјео сам и ево ме на Оштрељу...
Таман идем према викендици у којој се налази Прес-центар, кад изнад мене прелетјеше два хеликоптера, оба обојена у бијело и са ознакама Уједињених нација. Над њима, у бришућем лету прелетјеше и два борбена авиона... И хеликоптер и авиони одлетјеше према Петровцу. Послије нешто више од сат, ето ти опет и оних хеликоптера и оних авиона на небу понад Оштреља. Враћају се у истом распореду.
Одлазим у команду Корпуса. Сазнајем да су то били Американци који су између Капљуха и Јањила код Петровца, недалеко од пута АВНОЈ-а, пронашли и у један од хеликоптера смјестили Скота О'Грејдија, пилота моћног америчког авиона "Ф-16" којег су на овом подручју прије шест дана оборили српски борци. Кажу ми у команди да је О'Грејдија спасио радио-локатор, који је оне бијеле хеликоптере навео на мјесто његовог скривања.
Да се закључити да се пилот протеклих шест дана скривао на само два-три хектара површине нимало неприступачног терена којег су, претходно, наводно детаљно претраживале на десетине добро обучених стручњака за ове послове. Чини ми се да њима тих дана потраге није ни било баш тако пуно ни стало до богатог скалпа. Радије су одлазили у кафиће, пред које су везивали дресиране псе који су требали да им помогну у проналажењу и заробљавању Скота О'Грејдија.
17. јун 1995.
Сунчани дан је много љепши у Книну неголи, рецимо, у Грахову или Дрвару. Данас је он много љепши и топлији због оног што сам овдје и чуо и видио.
Елем, сједимо у кафани на Врелу код нашег Чупка. То је на самом улазу у Книн, уз пут који од Грахова иде према овом граду... Ту, у другој кафани, је и капетан Драган. Наша екипа клопа.
Испред биртије паркирано је десетак џипова... Колеге из Ројтерса ми објашњавају разлику једних од других џипова који су ту били паркирани. Они са регистарским таблицама које почињу бројем 601 су од полиције, док су они други, чије таблице почињу са 602, од службе безбједности Слободана Милошевића... Кажу ми и то да је Милошевић у Крајину послао око двије хиљаде својих људи. Све ме то убиједило да Крајина остаје. Да никад неће пасти... Пресрећан сам.
Послије ручка, са сниматељем Ројтерса одлазим на Динару. Горе понад Црвене земље. Одлазим да обиђем положаје српских бораца на овом дијелу граховског ратишта пошто је горе и те како ровито и крајње неизвјесно.
Сваким даном губимо све више и територије и, што је још теже, бораца. Хрвати, изгледа бар тако, не одустају од висова Динаре. Већ поодавно су горе на Бату, а главни циљ им је управо Црвена земља... Падне ли и она у руке Хрвата, онда је готово и са Книном... Али видјећемо.
У ваздуху лебди некаква неизвјесност... А када је рат у питању, она не може бити нимало лијепа...
У понедјељак: Са новосадског асфалта у ровове
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
