ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (21): На бихаћком ратишту и даље крени стани

16. новембар 1994.

Други дан сам на дијелу бихаћког ратишта око Заваља и Ведрог поља. Јединице српске војске дошле на свега око осам стотина метара до првих градских кућа. За мало па се ушло у Бихаћ... Тамо из правца Ведрог поља долазе наши... Већ се кују планови како ће се, уласком у Бихаћ, славити наша велика побједа...

На кривини пута који води доље према првим борбени линијама срећем Манојла Миловановића... Није могао сакрити радост због операције која иде по плану. Онако како ју је он осмислио. Вели нам да одемо доље до бораца Петнаесте бихаћке бригаде који су већ надомак града. Пред кућом, кажу, неког Хрвата, борац ухватио пијевца и у великом лонцу припрема паприкаш. Вели да данима није јео ништа кашиком па хоће да проба чорбу са пијевцем. Прича ми да је прије рата радио у бихаћкој "Сировини".

- Ево видиш, улазимо у Бихаћ. А са тим уласком и рат ће брзо завршити, ако Бог да. А онда ћу опет на своје старо радно мјесто. Откупљиваћу отпад... Само, сада ће бити пуно лакше. Допреми ти јаро тенк који је расходован и за старо гвожђе, и ја са њим већ испуним мјесечни план... Како бих волио да сва ратна техника дође код мене у моју "Сировину" - прича борац.

Вечерас смо информисани да је у српском селу Рачић, тамо гдје се налазила наша касарна, на најсвирепији начин уморено двадесетак цивила. Нико млађи од педесет година. Људима су одсијецали уши, вадили срце, а одсјечена глава једног од њих нађена је у каци пуној кома... Причају борци како су и у комшијским Дољанима, горе у брдима понад Рачића, пронађене измасакриране четири старице... Дијеловима јединица 502. муслиманске бригаде, које су оперисале, а заправо клале и убијале Србе, на том дијелу бихаћког ратишта, командовао извјесни Сафет Кадир.

19. новембар 1994.

Операција на бихаћком ратишту је стала. Није се ушло или није се хтјело ући у град. Не знам да ли уопште више има смисла говорити о граду који је, по мени, био камен спотицања и кључ рјешења свих наших мука и проблема. Јер, за ово ратиште било је везано бар петнаестак наших бригада. Шта би и колико те јединице значиле на другим ратиштима, сувишно је говорити. Али неком до Бихаћа није стало. До сада смо бар пет пута могли ући у овај град, али... Ма колико тврдили и убјеђивали ме у нешто друго, а таквих је било пуно посебно у политичком врху, сигуран сам да је овај град, за наше вође, али и за непријатеље из Бихаћа, једноставно морао постојати. Прије свега због шверца, а онда и бројних других марифетлука. Наравно...

23. новембар 1994.

Осам дана се мирује на прилазима граду Бихаћу. Горе сам на Привилици и Дебељачи. Са припадницима Министарства унутрашњих послова. Наши се спремају да и са ове стране уђемо у Бихаћ... Кажу ми да ће "плавци" у Бихаћ умарширати улицом Петра Кочића.

Јуче су два наша млада војника залутали и "голфом" којим су се кретали, упали у руке муслимана... Заробили су их, наравно... Данас нам је јављено да је тридесетак хиљада муслимана из Бихаћа, због страха од уласка српских бораца у град, већ кренуло пут Цазина, Ћоралића, Скокова и Копривне... Они бјеже, а ми то нити хоћемо нити желимо користити...

25. новембар 1994.

Акција на Бихаћу и званично је стала. И то у тренуцима кад смо били најјачи и најближи нашој великој побједи... Наши се више и не укопавају у ровове. Мало гдје их више и има... Међу борцима се више, ми новинари, и не смијемо појављивати. А и да смијемо, не знамо шта бисмо их више питали... Коначно, ни образа више немам да лупам увијек исте ствари. Попут оних да "наши чврсто држе линије"... Спремамо се да уђемо у Бихаћ... (Сутра: Рањен генерал Младић)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.