ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (20): Изгубили смо Купрес
Јавили су ми да су јединице Седмог корпуса Армије РБиХ и Хрватског вијећа одбране, те дијелови Четврте гардијске 114. омишке бригаде Хрватске војске ушли у Купрес... Нисам баш тако пуно убијеђен да ћемо га икада више успјети вратити
1. новембар 1994.
Српски борци данас кренули у велики контранапад на бихаћком ратишту. У колони сам пут Рипча заједно са борцима из Треће петровачке бригаде... Тамо од Хргара, иде Петнаеста... Ту је и Девета граховска... И Прва дрварска... Јединице запосједају положаје свака на свом правцу дејства... До сада нисмо имали губитака. Чини се да све иде по плану... Одмах испод Горјевца наилазимо на два погинула муслиманска војника. Кажу да су били високопозиционирани у војном руководству Петог корпуса Армије РБиХ.
3. новембар 1994.
Послије бихаћког, ево ме већ други дан на купрешком ратишту. Народ је још од синоћ почео да бјежи. У Маловану и Равну више нема никога. Јутрос су гранате почеле падати и у сам центар Купреса... Војска се повлачи, углавном, у правцу Благаја, гдје су успостављене и нове линије одбране. Оне које је Радован Караџић прије неки дан цртао у "Амбалажерки"... Око 15 часова гледам како горе на Врани, понад Купреса, падају гранате. Непријатељ је, из правца Бугојна, већ дошао до оног горе тунела понад града. На прилазима Купресу и у самом граду још само тридесетак припадника војне полиције. Сами не могу одбранити град.
У згради команде, сједи сам генерал Грујо Борић, командант Дугог крајишког корпуса. Човјек ван себе. Не зна шта ће. А и нема с ким. Савјетује ми да кренем за Шипово и да, путем локалног радија, покушам смирити избјеглице... Одлазим... Грујо остаје сам на Купресу... Ко зна хоће ли извући живу главу... Одлазим до Благаја неким "дајцом", а одатле коњском запрегом у којој су биле још четири баке. Идемо у правцу Стројица и Шипова... Јавили су ми вечерас да су јединице Седмог корпуса Армије РБиХ и Хрватског вијећа одбране, те дијелови Четврте гардијске 114. омишке бригаде Хрватске војске ушли у Купрес... Нисам баш тако пуно убијеђен да ћемо га икада више успјети вратити...
6. новембар 1994.
Чини ми се да се нешто големо спрема. Јер свима нам је догорјело до ноката. Манојло Миловановић, народу и припадницима Војске Републике Српске, пише проглас. У њему наглашава како је "ово борба за нашу слободу и опстанак". Каже како су у питању "одлучујући тренуци те борбе у којој се мора показати јунаштво".
8. новембар 1994.
У Петровцу смо. Јавили нам они што су око Радована да ће овдје данас водити судски процес?! Долазим. И заиста. Пред Вијећем војних судија почиње процес љекарима Влатки Векић и Драгану Поповићу. Обоје су из Дрвара. Они су наводно "дезертирали и напустили своје радно мјесто када је то било најпотребније". За Влатку се могло нешто тако изговорити, али за доктора Поповића никако. Јер човјек је три године био на услузи и обављао даноноћно своје задатке. Мјесеце и године проводио је у амбуланти на Радићу у којој су, са Грмуше и Грабежа, стизали најтежи рањеници... Али, ја се ту нисам питао. Без обзира на све, обоје су осуђени у одсуству... Векићева на дванаест, а Поповић на петнаест година затвора!!! Свашта.
13. новембар 1994.
Наше јединице кренуле су на сам град Бихаћ. Одлучније него икада раније. Низ Кланац улазимо у Рипач. Напријед иде Мићо Влаисављевић, начелник штаба Другог крајишког корпуса... Између Рипча и Притоке срећемо на стотине војника.
На раскршћу, односно мосту преко Уне стижемо борце Петнаесте и Девете бригаде... Муслимани у расулу, бар таква информација долази до нас... И умјесто да се, уз морал какав је био присутан, те бројне јединице које су биле ангажоване у акцији, крене даље, стиже наредба да се борци одморе те да, тек послије ноћења, наставе поход према Бихаћу... Ово, по мени, није добро.
Сутра: На бихаћком ратишту и даље крени стани
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
