ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (18): Са Билтом и Акашијем
Мартић није допустио Микелићу да прозбори бар једну ријеч... Ћутао је и Акаши. Ни ријечи није проговорио. Само је слушао. И памтио
5. август 1994.
У Книну сам. Јављено ми је да је Борислав Микелић одбио приједлог одлуке о уједињењу Републике Српске и Републике Српске Крајине. Пишем причу за моје у "нашем Ослобођењу".
Пратио сам и сусрет Јасушија Акашија и Карла Билта са руководством Републике Српске Крајине. Милан Мартић није допустио Микелићу да прозбори бар једну ријеч... Ћутао је и Акаши. Ни ријечи није проговорио. Само је слушао. И памтио.
Послије састанка разговарао сам са њима двојицом... Нешто су ми и Билт и Акаши прозборили за новине. Онако успут. Ништа посебно.
23. август 1994.
Батнога код Слуња. Избјеглички камп у којем је више хиљада муслимана, присталица Фикрета Асбдића. Међу њима је и пет-шест имама. Има и Срба. Кладуша је ипак била и остала нешто друго. Посебно...
Људи спавају у перадарницима "Агрокомерца". Срећем многа позната лица. Пријатеље из времена осамдесетих када сам радио у Великој Кладуши.
Невјероватна је та њихова приврженост Баби Фикрету. Кажу да свакодневно и у исто вријеме навраћа код њих и сам Фикрет. Негдје око два сата ето ти га. Уз њега они исти људи за које никад нисам сумњао да ће га напустити. Издати... Рукујем се са Бабом... Размјењујемо неколико ријечи. Оде и сједе горе за сто. Одржа краћи говор у којем је било ријечи само о неким оперативним пословима и задацима. Дакле о храни, смјештају, болеснима... Жури, јер, кажу, припрема се нови напад на Велику Кладушу. У избјеглиштву и камповима у Хрватској и Републици Српској Крајини је педесетак хиљада људи из Цазинске Крајине.
28. август 1994.
Данас се народ Републике Српске изјашњава о Венс-Овеновом плану. Исказујући своју подршку браћи из Републике Српске, у Дрвар долази Милан Мартић да би се и он изјаснио. Није крио да је на листићу окружио "ПРОТИВ". Забиљежиле су то и ТВ камере.
Послије изјашњавања Мартић из канцеларије предсједника Скупштине општине Дрвар телефоном разговара са Радованом Караџићем. Прича му зашто је дошао у Дрвар.
- Знаш, онај наш старији брат са Дедиња (Слободан Милошевић оп.а.) мало је љут на нас двојицу. Требао бих сутра код њега у Београд. Ја тамо идем па шта буде. Не знам хоће ли ме и примити. Када се вратим јавићу ти се како би и ти знао заузети став о неким питањима - рекао је између осталог Мартић Караџићу.
12. септембар 1994.
Ковачић. На линији раздвајања ливањске и босанскограховске општине. Очекујемо једну од бројних размјена. Ова данашња је одгађана бар десетак пута до сада. Са друге стране "црте" Смиљко Шагољ. И данас је дрчан. Пун себе. Нико као он. Не би му ни пружио руку да он то није први урадио... Пита ме како ми је... И за плату ме пита... Лажем му да као ратни репортер имам три стотине дојче марака мјесечно. "Па како излазиш на крај кад ја са тисућу и пол своје плаће то не могу. А имам још и све бесплатно. И храну и спавање", чуди се Смиљко. Како би се тек понашао да сам му рекао да ми је посљедња плата у нашој војсци била осам марака.
И да не заборавим. Успут ми је рекао да њихов бојовник прима 1.400 марака мјесечно. Томе се додаје још по 800 марака за сваку мало значајнију побједу, односно пораз непријатеља.
У сриједу: Караџић прогласио ратно стање
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
