ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (15): Младић: Војниче, скидај кокарду

Славиша Сабљић
ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (15): Младић: Војниче, скидај кокарду

7. јануар 1993.

Двадесетак људи кренуло је камионом из Купреса у правцу Равна да тамо, са својима, прославе Божић и Светог Стефана, своју крсну славу.

У рејону Занаглинске шуме, у засједи коју су поставили припадници ХВО, убијено је једанаест људи, док их је десетак рањено. То је, иначе, једно од најопаснијих мјеста на купрешком дијелу ратишта, на којем су, хрватски војници, два пута постављали засједу и том приликом убили два српска цивила.

18. мај 1993.

У Јасеници сам. Горе на Грмечу. Досадно. Лутам и причам са људима.

Одлазим и до сеоске цркве. А у њој лешеви два војника. Речено ми је да су то српски борци који су синоћ погинули на Грабежу... Убила их је залутала граната војника Алије Изетбеговића из Бихаћа... Оба су прекривени шаторским крилом... Прилазим и дижем га. Видим да су млади војници... На грудима им војне буквице. Читам... Један је Ненад, а други Предраг. Браћа. Близанци. Кажу ми да су избјегли однекуд из Славоније... Скаменио сам се. Сатима нисам могао доћи себи... Сузе ми саме теку низ лице.

Како ли ће тек бити њиховим најближим. Како ли ће тек бити мајци када чује вијест о смрти својих синова Предрага и Ненада...

21. јуни 1993.

На Горјевцу сам. Двадесетак километара од Бихаћа. Ту су положаји наших топова и хаубица. Обилази их Ратко Младић. Прича са борцима. Кад ето ти једног од њих. Зарастао у браду. Са шубаром на глави, а на њој кокарда. У пролазу салутира Младићу.

- Ко си ти? - пита га Младић.

- Ја сам, господине ђенерале, српски борац, одговори онај са брадом и кокардом.

- Ти си нико и ништа! Видиш ово (упирући прстом на српску тробојку коју он носи на шајкачи). Ово није била моја идеја. Ово је наредио наш врховни командант Радован Караџић. Његова ријеч и наредба морају се слушати, љутито ће Младић.

Борац са шубаром и кокардом занијеми... Петнаестак минута касније долази обријан и са шајкачом на глави на којој је умјесто кокарде била тробојка. Баш као и у Ратка Младића... Борац га је, ето, послушао...

16. јули 1993.

Биљежим причу са Грабежа. Дош'о ја на линију. Понио сам са собом два пива и двије кутије "марлбора". Да се нађе неком борцу. Долазим на "Бент". У рову њих двојица код "бровинга". Једном од њих дајем пиво, а другоме оне двије кутије "марлбора". Знам да без хране и воде некако и могу, али без цигарета никако... И када сам очекивао његову радост што сам му донио велику милошту, он ми приговори:

- Кад си доносио цигаре зашто си баш ове изабрао. Зашто ми ниси донио оне наше некакве МТ цигаре? - рече борац.

- Зашто? - зачуђено ћу.

- Па знаш, једну цигарету "марлбора" дуваним четири, а "емтеа" седам минута. Знаш ли, човјече, шта борцу, пушећи у рову или земуници, значи три минута дуже уживања у диму цигарете? - одговори борац.

Сутра: Жестоке борбе на бихаћком ратишту

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана