ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (14): Гори Титова пећина у Дрвару

30. октобар 1992.

Изнад Јајца сам из правца Мркоњић Града. На путу је толико чаура да се не можемо кретати чак ни аутомобилом. Кажу да је Јајце ослобођено и да су српски борци ушли у град. И то послије вишемјесечних борби.

Непосредно поред дома у којем је, четрдесет и треће, одржано Друго засједање АВНОЈ-а, срећем познатог борца. Оног Бајића. Бају. Играли смо један против другог кошарку. Поклања ми кошаркашку лопту коју је нашао у дворишту једне од порушених кућа.

Разговарам са Драгом Самарџијом, командантом једне од српских јединица, који ме увјерава да је ово "тек почетак послије којег слиједе нове побједе српске војске".

14. децембар 1992.

"Морате хитно у Гламоч. У Сухопољу ће вас сачекати командант једне гламочке јединице. Направите причу о њеном одласку на положај. У питању је чета муслимана из Гламоча."

Овако је гласила порука која ме је дочекала на столу Прес центра. Заједно са сниматељем, преко Дрвара, Прекаје и Рора долазим на договорено мјесто.

Тог ведрог, али и врло хладног јутра у строју стотинак бораца у униформама бивше Територијалне одбране. Сви су са "танџарама" у рукама. Кажу ми да су то муслимани из Гламоча који треба да, идућих педесетак дана, држе положаје на купрешком дијелу западнокрајишког ратишта. Добијам информацију да је ријеч о заиста оданим борцима који су све своје задатке, који су се налазили пред јединицама Војске РС, до сада веома успјешно обављали. Пред камером је Неџад Хамзић. Видим да није претјерано одушевљен одласком у ров. На Купрес. Али... Каже ми како највише страхује за своје који ће остати код куће у Гламочу.

- Само да ми не побију чељад и не отму краву - забринуто ми је у микрофон причао Неџад.

Вечерас, одмах по доласку са терена, исти извор ме обавјештава да је "неко из Главног штаба", дакле исти онај који нас је послао у Гламоч, сада наредио да прилог "о муслиманима у српској војсци" не буде емитован на нашој телевизији!

- Је ли тако, Але?

- Јесте, капетане!

16. децембар 1992.

Вечерас је у Дрвару, граду који је годинама носио име Тита и који је десетљећима био симбол оданости идеји "највољенијег сина наших збратимљених народа и народности", изгорјела његова пећина. Импровизовану брвнару која је подсјећала на ону у којој је Маршал боравио 1944. године, прогутао је пламен. Брвнару су запалили неки "нови Дрварчани". Мислим да ово вечерас Дрвару није требало. Јер пећину су могли запалити сви други, осим људи из овог града... Медији су, као прворазредну вијест, објавили информацију о паљењу брвнаре под Титовом пећином.

1993. година

Ако би се у години која на прагу, осим ратних дејстава, када је српски народ у питању још нешто могло поменути, онда је то понуђено, а одлучно одбијање Венс-Овеновог плана.

Први велики злочин Насера Орића. Он и његови у Кравици уморили 49 сељана... Хрватска војска извршила агресију на Републику Српску Крајину... Радован Караџић одбија Венс-Овенове мапе... Посланици Народне скупштине Републике Српске једногласно одбили захтјев за потписивање Венс-Овеновог плана... Добрица Ћосић разријешен дужности предсједника СР Југославије... Фикрет Абдић окренуо леђа Алији Изетбеговићу... Догодио се "Септембар 93"... Декларацију о трајном миру у Београду потписали Слободан Милошевић, Радован Караџић и Фикрет Абдић...

Свакодневно нека нова мешетарења које само рат таквим може наложити. Невјероватни сусрети, договори и којекакви споразуми.

Сутра: Младић: Војниче, скидај кокарду

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.