ФЕЉТОН: 25 година Народне скупштине РС (1991–2016): Савези против Срба и Српске
Оружани сукоб прате, уз посредовање међународних представника, неуспјешни преговори супротстављених страна. Они су почели прије рата Кутиљеровим планом, а настављени у рату Венс–Овеновим, Овен–Столтенберговим и планом Контакт групе.
Рат савезника Муслимана и Хрвата против Срба је почетком 1993. прерастао у средњој Босни и у Херцеговини у рат између снага ХВО и тзв. Армије БиХ. Сукоби су на иницијативу Хрватског народног вијећа БиХ и уз помоћ САД завршени Вашингтонским споразумом 18. марта 1994. године. Обновљена је хрватско-муслиманска војна и политичка сарадња против Срба, организована Муслиманско-хрватска Федерација БиХ и предвиђена конфедерација са Хрватском. То је потврђено августа 1995. потписивањем Сплитског споразума између ФБиХ и Хрватске. На основу тог споразума обје стране су учествовале у рату против Војске РС. Споразум Хрвата и Муслимана српска страна је оцијенила као право двају народа да слободно одлучују о свом политичком статусу, а формирање Муслиманско-хрватске ФБиХ и њен улазак у конфедерацију са Хрватском као формалноправни нестанак бивше југословенске републике БиХ.
Послије појаве плана подјеле БиХ у односу 49 према 51 одсто између РС и Муслиманско-хрватске ФБиХ и муслиманско-хрватских војних акција у садејству са регуларним војним снагама Хрватске на западнокрајишке општине, те српских противнапада и заузимања заштићених зона Сребренице и Жепе, дошло је до мировних преговора у Дејтону од 1. до 20. новембра 1995. и споразума чији су резултати озваничени у Паризу 14. децембра исте године. Њима је БиХ успостављена као заједница двају државотворних ентитета: Федерације БиХ са 51 одсто територије и РС са 49 одсто. Општина Брчко је арбитражом из 1999. постала посебна територија – кондоминијум двају ентитета – под називом Брчко дистрикт.
Провођење војног дијела Дејтонског споразума обезбјеђивале су од 1995. међународне проведбене снаге (IFOR), а од 1997. стабилизационе снаге (SFOR) под командом NATO-а. Реализацију цивилног дијела споразума преузели су ОЕБС, УН и UNHCR. Највећа овлашћења повјерена су високим представницима међународне заједнице. Ову функцију су обављали Карл Билт из Шведске (децембар 1995 – јун 1997), Карлос Вестендорп из Шпаније (јун 1997 – август 1999), Волфганг Петрич из Аустрије (август 1999 – мај 2002), Педи Ешдаун из Велике Британије (јун 2002 – јануар 2006), Кристијан Шварц-Шилинг из Њемачке (јануар 2006 – јун 2007), Мирослав Лајчак из Словачке (јул 2007 – март 2009) и Валентин Инцко из Аустрије, који то и данас чини.
Оснивању РС и Народне скупштине прије 25 година претходило је вишестраначко организовање и формирање националних странака: Муслимана – Странке демократске акције, Срба – Српске демократске странке и Хрвата – Хрватске демократске заједнице, те одржавање првих вишестраначких избора за Скупштину СРБиХ 18. новембра 1990. На тим изборима, на којим је поражен дотадашњи једнопартијски систем Савеза комуниста, изабрано је за нову Скупштину СРБиХ 240 посланика, од којих 130 у Вијеће грађана, а 110 у Вијеће општина. Од њих је по националној припадности било 99 Муслимана, 85 Срба, 49 Хрвата и седам осталих (Југословена), а по странкама: СДА 86, СДС 72, ХДЗ 44 и свих других заједно 38 мандата.
Број и састав српских посланика у Скупштини СРБиХ и њеним органима није одговарао правом бројном стању Срба, јер је знатан број српског бирачког тијела гласао на изборима за југословенске странке, у којима су кандидати за посланике били већином Муслимани и Хрвати.
Српски посланици у Скупштини СРБиХ су од њеног конституисања, крајем 1990, улагали највеће напоре да бројнији муслимански и хрватски посланици не створе коалицију између њихових водећих странака, СДА и ХДЗ, и да се одлуке у Скупштини доносе консензусом и уз сагласност и интерес трију конститутивних народа у БиХ.
Мр Бојан Стојнић, Верица М. Стошић, мр Горан Ђуран
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
