Марина Абрамовић: Радићу док не умрем

Танјуг
Марина Абрамовић: Радићу док не умрем

Уметница перформанса Марина Абрамовић издвојила је вријеме проведено у аустралијској пустињи као главну инспирацију за свој рад.

Харизматична умјетница рођена у Београду током 1980-их је са тадашњим партнером, њемачким умјетником Франком Увеом Лајспиеном, познатим као Улај, више мјесеци живјела са Абориџинима у аустралијском "бушу" и на то време гледа као на један од највећих утицаја на свој рад.

"То је заиста промјенило наше животе, повезаност са тим људима", рекла је она АФП-у.

Пар је готово годину дана живио са племенима Пинтупи и Питјантјатјара у близини огромног црвеног монолита Улуруа и ранчева централне Аустралије.

Абориџинска "идеја овдје и сада, да се све дешава сада" коснула је Абрамовићеву која је за сличним искуством трагала у својој умјетности.

То јој је помогло да се ментално припреми за свој рад "Умјетник је присутан" 2010. године у Њујорку, гдје је током три мјесеца непокретна сједила седам сати дневно, шест дана недјељно.

"Када су нам Абориџини објашњавали значење митова говорили би да се све то дешава сада, а не да се дешавало у прошлости или ће се дешавати у будућности...Све се дешава сада и увијек се дешава сада", испричала је умјетница чији се акценат, и поред година проведених у иностранству, и даље чује.

"Знају да у животу једино можемо да се ослонимо на садашњост, јер се прошлост већ догодила, а будућност није. А не знате шта будућност носи. Идуће секунде можемо сви бити мртви", каже.

Абрамовићева је кокетирала са смрћу 1974. у перформансу "Ритам нула" у Напуљу гдје су посетиоци добили инструкције да је третирају као предмет, сличан оним које им је изложила - перо, ружа, метак, пиштољ.

Шесточасовно искуство почело је мирно, али је на крају перформанса Абрамовићева била крвава и готово гола - публика јој је покидала одјећу, уперила напуњен пиштољ у њу, исјекла врат и писала по њеном тијелу.

"Оно што сам тада научила је да свако људско биће може да убије друго", каже Абрамовићева која у Сиднеју учествује у пројекту Калдор чији је циљ да подстакне публику на активније учешће.

Абрамовић каже да је кроз рад искусила најбоље и најгоре од човјечанства, а врхунац је био перформанс "Умјетник је присутан".

Током тог теста издржљивости, који је трајао 700 сати, Абрамовићева је тихо сједила пројектујући безусловну љубав свакоме ко је сјео испред ње у њујорском Музеју модерне умјетности. На хиљаде људи је дошло, многи су плакали.

"Сједе испред мене, фотографишу их, снимају их, ја их гледам и немају нигдје да побјегну него у себе саме. А када се то догоди...емоције испливају и то сам жељела да изазовем код њих", објаснила је она.

Тај перформанс, пише француска агенција, изискивао је изванредну дисциплину и концентрацију.

"Посјећи се...то је лако", јер тај перформанс траје свега сат времена, каже она алудирајући на рад када је током 1970их исјекла звијезду на свом стомаку. Иако, додаје, могу да вам буду потребна три мјесеца да се опоравите.

"Али сједети три мјесеца? То је много теже јер морате да се бавите својим умом. Ако се не померите три сада, ребра вам се усијецају у органе јер полако тонете на столици. А то је изузетно болно".

Абрамовићева, која се ближи 70. години, планира да настави са радом који се са физичких перформанса пресело у више менталну дисциплину.

Она заговара праксе попут пажљивог бројања зрна пиринча у торби или споро исписивање нечијег имена како би "појачали" свијест.

"Главна ствар је да радимо ствари које не волимо, којих се бојимо", каже она смијући се на коментар да су те ствари немогуће.

У Сиднеју, у дијелу "Marina Abramovic: In Residenceл" она истражује како таква искуства може да пренесе на публику. Она је диригент изложбеног простора који позива посјетиоце да преиспитају свој поглед на умјетност.

Умјетница која живи у Њујорку биће и ментор 12 аустралијских умјетника, пружаће им помоћ коју сама никада није добила током више од 40, најчешће усамљених, година рада као умјетник перформанса.

"Ниједан мушкарац неће да буде са вама, јер сте превише или нисте материјал за брак...Немам дјеце, јер нисам желела да их имам, јер сам сву своју енергију стављала у умјетност", рекла је Марина Абрамовић.

"То је тежак избор, али сам га веома рационално донијела и ни на секунд нисам зажалила. Радићу док не умрем", поручила је умјетница.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана