Могуће је: Сама и трудна пронашла љубав свог живота

Имала сам живот какав се само може пожелети. Била сам модни уредник једног популарног веб сајта, што је био посао за који би једна четрнаестогодишњакиња убила. Била сам прелијепа и мршава и имала читав плакар дизајнерске одјеће, ципела и торби. Са пријатељима сам излазила на градска фенси мјеста, обилазила све важне догађаје и увијек се забављала са веома слатким момцима.

Ипак, мој живот није био онакав каквим сам га представљала на Фејсбуку. Реалност је била таква да сам већину дана проводила у писању о задњици Ким Кардашијан или о лажним грудима „Домаћица са Беверли Хилса". Ја сам такав живот прихватила јер сам била превише лења да направим неке промјене.

Дечко са којима сам годинама била у on/off вези био је музичар и стално је долазио код мене када је имао проблеме. Сваки пут сам се клела себи да сам са њим завршила, а заправо никад нисам.

Овога пута је било другачије, баш пред Божић била сам јако рањива, усамљена и жељела сам да се осјећам вољено на најнеодговорнији могући начин.

Након мјесец дана од нашег виђања менструација ми је каснила. Испрва се нисам бринула будући да сам имала проблема са јајницима и било ми је најављено да ћу тешко остати у другом стању. Послије неколико мјесеци одлучила сам да се тестирам. Вјеровала сам да ће бити негативно и да ћу менструацију добити већ слиједећег јутра. Две линије касније учиниле су ме хистеричном.

Нисам била удата, нисам имала уштеђевину, нисам била сигурна ни да моје осигурање покрива трудноћу. Такође, нисам ни била тип жене која трчи кући код породице и моли да је издржавају. Нисам знала шта да радим.

Када сам му саопштила да сам трудна рекао ми је да сам дроља, наредио ми да одем на абортус и рекао ми да се нада да ћу умријети. Такође ми је наговјестио да се забавља с неким ко је у његовом фазону и да ће тражити забрану приласка уколико му будем и даље досађивала.

Од тада га више никада нисам ни чула ни видјела.

Наредних неколико мјесеци сам била прилично разочарана и депресивна. Ишла сам код љекара и у чекаоници сам сједела окружена срећним паровима. Покушавала сам да читам књиге о трудноћи, али нисам могла да нађем пасус у којем се није помињала ријеч „супруг" или „партнер".

Вријеме сам проводила гледајући телевизију, нисам жељела да излазим из куће. За девет мјесеци сам унијела више угљених хидрата него за девет година. Нисам жељела да виђам људе којима бих морала да објашњавам своју ситуацију. Хвала Богу на пар пријатеља који су ми током тих тешких дана помогли.

Увијек сам мислила да сам другачија од осталих дјевојака из Лос Анђелеса. Била сам трезна више од деценије, самопоуздана и рационална. Производ сам невјероватно дисфункционалне и алкохоличарске породице, а моје дјетињство је било насилно и отровно, али мислила сам да сам се са својим демонима изборила када сам отишла на рехабилитацију са 21. годину.

Током трудноће сам толико живјела нездраво, да сам се плашила да ћу побацити бебу. Никада не бих жељела да мој син мисли да је нежељен, због чега сам морала да се изборим са унутрашњим демонима. Нисам више могла да се самосажаљевам.

Прије него што сам остала трудна мој пријатељ Метју ми је објаснио једну занимљиву филозофију. Наиме, већина нас живи према традиционалној идеологији оних који су је прошли прије нас, а то је да живот треба да се одвија одређеним редом и да одређени људи у нашим животима морају имати одређене улоге. Ако то не иде по плану, ми се осјећамо посрамљено, мање вредно и разочарано.

Знала сам да не желим да одгајам дијете у Лос Анђелесу. У шестом мјесецу трудноће сам отишла у Вирџинију гдје сам одлучила да се породим. Први пут откако сам остала трудна сам била узбуђена због будућности, јер сам оставила прошлост иза себе.

Мој пријатељ са колеџа Ник, ког нисам видјела више од 15 година ми је помогао да пронађем нови дом, а чим смо се угледали знали смо да ћемо остатак живота провести заједно.

Прошло је тачно годину дана откако сам отишла из Лос Анђелеса. Џексон и ја сада живимо у предграђу Чикага у прелијепо декорисаној кући, сједимо на трему и чекамо да Тата дође кући.

Тата је човјек који је долетио за Вирџинију када се Џексон родио и који га је први послије мене држао у рукама. Он је човјек који ми помаже да му промјеним пелене, који га успављује. Тата је човјек у ког сам лудо заљубљена, који ме воли безусловно и није га брига што нисам скинула посљедњих пет килограма јер ме сматра прелијепом.

Са Ником је дошла и његова породица која је великодушно прихватила Џексона и воли га више него што сваки бака или дека воли своје рођено унуче.

Знате, волим да посматрам свог сина како учи нове ствари. Када падне заплаче на секунд и брзо се подигне назад. Можда је то научио од мене?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.