Имам 40 година и не желим да будем мајка. Шта сад?

Знам пуно жена коју су одувијек знале да желе дјецу. Знала сам и доста њих које су, услијед генетике одрастања, економских фактора и бројих других ствари, одувијек знале да не желе дјецу и држале су се тог става.

Ја не спадам ни у једну од ове двије категорије. Била сам окружена дјецом добар дио свог одраслог живота, и на томе сам захвална, али за мене идеја мајчинства је одувијек била небулозна, постојала је само негдје у даљини.

То је било нешто за шта сам знала да се од мене очекује, али никада нисам кренула за том идејом тако фуриозно као неки од мојих пријатеља.

Ове јесени сам напунила 40 година и нашла сам се су центру изразито модерног феномена: Многи од мојих пријатеља су у прошлој години ступили у брак, окончали брак или добили дијете. Дјеца нису нешто што жене могу да одлажу бесконачно, и док сам гледала пријатеље како праве тај корак, идеја да ја нећу моћи у недоглед да одлажем питање дјеце полако ме је морила.

Мање ме је притискала потреба да имам дијете, већ је у питању био страх да ми без њега неће бити добро.

Посматрала сам дјецу, бринула се о дјеци своје сестре, чекала сам да се појави та искрена, неизбјежна жеља која ће напокон покренути мој биолошки сат, тог непраштајућег господара живота сваке жене.

Гледала сам „звијер" право у очи небројено пута, али ништа се није дешавало.

Та експлозија жеље једноставно није стизала до мене.

Умјесто тога, затекла сам себе како прилично размишљам о животу који сам себи створила – животу за који су ме безусловно научили да морам да избјегнем, или да чекам да ме неко спаси из њега. Почела сам да га поредим са могућношћу стварања новог живота.

Схватила сам да би многе ствари које цијеним престале да постоје уколико бих се одлучила за мајчинство.

Можда сам тада по први пут почела да о свом животу размишљам као о нечему намјерном, а не само привременом постојању док не стигну дјеца.

Схватила сам да не желим да га напустим. Напротив, вољела сам га.

Из ноћи у ноћ изнова сам долазила до тог закључка. Знала сам да ће ми бити добро без дјеце. Знала сам да не желим да будем дио те ствари коју називамо мајчинством, иако је је она дуго времена висила изнад моје главе као нешто што бих заиста требало да желим.

Ако би се судбина постарала да ипак постанем мајка, то би било у реду. Али ако се то не би десило, ствари би и даље биле добре, сјајне заправо.

Иако се трудим да се клоним „имати све" система вјеровања који је заразио скоро сваки текст намијењен женама, спознаја да ја заправо не желим све, представљала је велико олакшање.

Лакнуло ми је сазнање да више нећу морати да размишљам о веееликом слону у соби сваки пут када упознам неког мушкарца: „Да ли је материјал за оца?", „Да ли га брине то што размишљам о томе да ли је он материјал за оца?", „Да ли се нада да је материјал за оца?"

Свака особа са којом сам изашла у протеклих пет година покренула је питање дјеце, и то на самом почетку, углавном на првом састанку. Без размишљања сам сваки пут изговорила да их не желим.

Схватила сам да ће ми бити добро без њих. Дио мене, ма колико мали он био, који је мушкарце посматрао као рјешење за проблем који је наводно требало да имам, нестао је заувијек.

И шта сад?

Као што је једна моја пријатељица рекла: „Раскид са мајчинством је знатно компликованији од саме чињенице да не желимо дјецу. У питању је раскид са перцепцијом наше корисности – вриједности. Проблем је у чињеници да морамо да видимо шта ми сингл дјевојке имамо да понудимо свијету".

Живот, поготово живот жена, јасно је обиљлежен опште прихваћеним сигналима са стране пута – све почиње пубертетом, онда браком и на крају дјецом. Ако их не испратимо, остаје нам само де се посветимо добротворном раду или каријери. У питању су двије ствари које жене могу да понуде у замјену за немогућност стварања потомства.

Ја не осјећам потребу за мајчинством. Нема је. Као ни многе друге жене које познајем и којима се дивим јер корачају истим путем као и ја.

Оно што ја имам је сјајно, радосно и задовољавајуће и да сам у основи добила на лотоу.

Срећна сам што имам живот који је испуњен дјецом, дјецом родбине и пријатеља. Обожавам их и она обожавају мене, и увијек ћемо бити дио живота једни других.

Међутим, мој живот је такође и само мој, и слободан сам да радим оно шта ја желим. То је велика ствар и нешто што изузетно цјеним.

Захвална сам на томе у што у животу имам дјецу, али и што имам живот без дјеце. Претпостављам да то значи да на много начина живим живот онако како је већини мушкараца дозвољено. Можда заиста имам СВЕ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.