Слободан Владушић: Шта ако Холмс више није на страни правде

Да бисмо себе видели у правом светлу – а то је ствар коју хитно морамо да урадимо – потребна нам је храброст да свет видимо онаквим какав он збиља јесте, а не какав бисмо ми волели да јесте. Уверен сам да је то неопходан услов за једну рационалну националну политику, односно политику која се клони и шовинизма, али и аутошовинизма.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" романописац и есејиста из Новог Сада Слободан Владушић, који је за роман "Forward" добио "Виталову" награду "Златни сунцокрет". Награда ће му бити уручена крајем фебруара у Београду. Владушић је члан књижевне групе "П-70", заједно са Владимиром Кецмановићем, Николом Маловићем, Aлександром Новаковићем и другима.

* ГЛАС: Да ли се "озбиљни" писци плаше "жанра" и зашто?

ВЛAДУШИЋ: За мене су жанровске конвенције производи једног типа мишљења који доводим у питање. Рецимо, крими-роман је заснован на савезу генијалности и осећања правде. Подразумева се да је Шерлок Холмс праведан. То је оно што смирује читаоца крими-романа или гледаоца крими-серија. A ја се питам: шта ако Холмс више није на страни правде? У каквом ћемо свету тада живети? Зато "Forward" до извесне границе прати жанр крими-романа, а онда га напушта, или да будем прецизан, изгледа као да га напушта. У томе се крије и одговор на ваше питање: озбиљни писци не би смели да се плаше света, односно жанра, али не би смели ни да му се у потпуности приклоне. Наиме, и страх и сервилност лоше утичу на мишљење.

* ГЛAС: Шта ће остати од човјека у процесу дехуманизације?

ВЛAДУШИЋ: То је питање о коме могу само да размишљам, али не и да дам одговор на њега. У једно сам, међутим, сигуран. Игру треба играти, а не седети са стране, посматрати је, и онда кукати над резултатима. Када изађем пред своје студенте, ја им не причам да данас нико ништа не чита, јер пре свега, то није ни тачно. Људи и даље читају: питање је шта читају, како читају и зашто читају. Трудим се да студентима покажем зашто књижевност треба да живи и даље. Она долази из прошлости, али хита и у будућност. Тако сам писао и "Forward". Његов идеални читалац треба да буде отворен и за Дантеа и Раблеа, и за Aндрића и Црњанског, као и за видео-игре и Лигу шампиона.  

* ГЛAС: Због чега је формирање групе П-70 изазвало толико полемика у јавности (на примјер у "Бетону")?

ВЛAДУШИЋ: Група писаца коју, сем генерацијске блискости, спаја поетички став да не желе књижевност која ће бити слушкиња политике, одмах по оснивању бива нападнута и жигосана, као да смо ми највеће зло које се могло догодити овој култури. Парадоксално, да се то није догодило, ми не бисмо ни имали разлога да се окупимо у групу. Овако се показало да један део такозване "јавности" сматра да књижевност треба да буде проститутка политике; то значи да писац слепо треба да испуњава жеље центара моћи, а они ће му заузврат бацити у прашину неки новчић.

* ГЛAС: Какав треба да буде писац?

ВЛAДУШИЋ: Волео бих да се позовем на дух сумње, као и на Први амандман америчког устава који, између осталог, говори и о слободи говора. И то не зато што желим да стварам некакву апстрактну књижевну лепоту или зато што желим да изражавам мржњу према било коме, већ зато што живот у демократској земљи замишљам као слободу изражавања властите слике света која је, у мом личном случају, заснована на Пекићевој идеји синтезе нације и демократије. Једно без другог не иде. Ја мислим, дакле, да су ствари ту врло просте. Само треба имати храбрости да се као такве и сагледају.

Писац маргине

Са маргине се центар боље види него из самог центра. Дакле, бити данас српски писац, односно писац маргине, значи имати европско образовање и српско искуство. Стога, маргина није једнако провинција. Са маргине се много тога може видети, рекао Слободан Владушић