Anita Mančić: Lakše živim bez novca, nego bez publike

Pozorišni svet je u jako teškoj situaciji. Generalno gledano, pravi umetnici su poniženi, dovedeni do ivice egzistencije. Zbog toga ponekad moramo da se pojavljujemo i tamo gde ne bismo želeli, da bismo preživeli - kaže u intervjuu za "Glas Srpske" Anita Mančić, glumica "Ateljea 212", koja je, osim u matičnoj kući, brojne zapažene uloge ostvarila i na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kao i na televiziji i filmu.

Nedavno gostovanje na Teatar festu u okviru predstave "Tako je moralo biti" donijelo joj je još jednu glumačku nagradu za ulogu koja je već osvojila publiku i žirije brojnih festivala.

- Mislim da je kriza paravan za nešto što je realno stanje. To je kod nas nešto što je neminovnost. Volela bih da mi budemo deo svetske ekonomske krize, jer to bi značilo i da smo deo sveta. Da smo u krizi trenutno, međutim, mislim da smo mi u našoj krizi koja je dugogodišnja. To nema veze sa ekonomskom krizom, jer se nije desilo juče. Kultura i umetnost su jako zapostavljeni. Niko ne vodi brigu o tome i zbog toga mi tako živimo - istakla je Mančićeva.

* GLAS: Šta za Vas znači uloga Jele u predstavi "Tako je moralo biti", koja Vam je donijela toliko nagrada?

MANČIĆ: Meni su sve uloge drage. Nisam karijerista i ne promišljam karijeru, ali svaku svoju ulogu volim, bez obzira na to da li je glavna ili sporedna. Volim da dam svoj maksimum, volim da igram u pozorištu i volim da se zaigram. Ova predstava mi je bila izazov, jer nikad nisam radila melodramu. To je hod na oštrici brijača. Vrlo je sklisko i može lako da se ode u patetiku. Kad kažem patetika, mislim na laž.

Ono što je meni bio izazov, to je da u komičnim momentima kad publika reaguje sa dosta smeha ja povučem jednu dramsku notu i da opstanem u svemu tome. Da ne izneverim tu dramatičnost i tu lirsku notu u samom komadu nego da ostanem dosledna piscu, komadu i suštini priče koja se dešava. Uvek kad igram predstavu na trenutak osetim kao da publici nije jasno šta ja to igram, ali ja tvrdoglavo vučem celu liniju dok ne uhvatim celu publiku za samu priču i za samu dramatiku i to mi je uvek simpatično kad osetim do koje mere se oni uozbilje i prihvate sve to. Uvek bude i onih koji zaplaču.

* GLAS: Čini se da ovaj Nušićev tekst izaziva različite reakcije publike. Koliko je ta nepredvidivost postupaka Vašeg lika tome doprinijela?

MANČIĆ: Postoji jedan momenat u sceni kad se ja mimoilazim sa ostalim likovima, kad povučem malo više ka drami i kad publika ne zna kako da reaguje. Osećam publiku u tom momentu, to mi je svaki put kad igram jako uzbudljivo, jer ljudi ne znaju šta se sada odjednom dešava, pogotovo oni koji nisu čitali tekst, a malo ih je pročitalo. Svi                                                                očekuju Nušićevu urnebesnu komediju, šta se sad ovo dešava, kako mi to da pratimo. Divno je što ljudi reaguju suzama, užasno je teško ih slomiti kad očekuju komediju, a desi se drama. To je meni izazov.

* GLAS: Gledamo Vas u TV serijama i filmovima, koliko pronalazite izazova u tim medijima ili su te uloge "profitabilnije"?

MANČIĆ: Smatram da u poslednje vreme izazovi na televiziji i filmu se ne pojavljuju, bez obzira na to da li ja tamo igram ili ne. I dalje smatram da je pozorište glumcu jedina umetnička oaza. Ne znam iz kojih razloga, možda zato što komunicira sa više ljudi, televizija podleže različitim ukusima. Televizija je nešto što se nameće, a pozorište nešto što se voli, u pozorište ne može da dođe onaj ko ne voli scensku umjetnost, a TV ulazi u svaku kuću i mislim da se tu malo više manipuliše, igra za različite ukuse. Tako se gubi kvalitet. Da nema pozorišta, da sam samo na televiziji i filmu, ne bih se osećala ispunjeno.

* GLAS: Šta je to što Vas nadahnjuje i daje Vam snagu da izdržite i u ovim, nimalo lakim vremenima?

MANČIĆ: Lepe uloge, divni projekti, kreativne sredine ispune mi duh. Često se setim meni drage uloge Karoline Nojber, jer ona je živela od duha i umrla od gladi. Nije važno kako će se stvar završiti, važno je da svako nađe svoju sreću. Shvatila sam da lakše mogu da živim bez novca, bez koga uostalom i živim, nego bez publike, koja me uvek iznenađuje, bez svojih kolega, bez toga da mogu da se osećam bezbrižno na sceni.

Važno mi je da mogu da se zaigram, da mogu da budem dete, da pronalazim nove prostore za maštanje. To ako bi mi neko oduzeo, ne bi me više bilo.

Sloboda

* GLAS: Koliko Vam ta uloga ostavlja prostora za improvizaciju i glumačku nadogradnju?

MANČIĆ: Uvek sebi napravim prostora za glumačku slobodu, ali to nikad nije do te mere slobodno da to bude neprofesionalno, da ugrozim nekog kolegu. To je uvek u okvirima koje mi je reditelj zadao i unutar toga improvizujem. To publika ne verujem da vidi. To je moja umetnička sloboda, gde se ja bolje osećam i zato u mom slučaju nikad predstava nije ista. Zavisi od publike, mog raspoloženja, kad ću više da povučem, kad više da ih šokiram.