Давид Aлбахари, књижевник:Српски језик једино мјесто боравка

Када човек живи на два различита места, онда мора да прихвати могућност да буде представљен као неко ко долази са два различита места. Aли, увек истичем да писац има само једно место пребивања, а то је његов језик. Ја сам, дакле, писац српског језика, писац који ствара на нашем језику, у оквиру наше књижевности. Стицајем околности живот ми се поделио на два не баш сасвим једнака дела, али оно право опредељење и право место одакле долазим јесте - српски језик.

Ово у разговору за наш лист каже најпревођенији српски писац Давид Aлбахари, који већ деценију живи у Канади, у Калгарију, где је, како каже, отишао у добровољну емиграцију. Књижевни критичар Иван Радосављевић рекао је, на недавно одржаној књижевној вечери у Банском двору, да је Aлбахари писац прилично затвореног, на моменте чак херметичног израза, аутор који захтијева не само велики читалачки напор, већ и пуну сарадњу читаоца у изграђивању значења појединих дјела.

* ГЛAС: Ваше стваралаштво је познато по суптилним приповједачким нитима. Како се носите са боравком у земљи другог језика?

AЛБAХAРИ: Окружење другог језика у ствари помаже писцу да се посвети свом језику више него икада раније. С једне стране, у питању је страх од губитка језика, који је оправдан и који се лако уочава у имигрантској заједници којој писац припада. С друге стране, разапет између два језика, писац постаје болно свестан крхкости језичких конструкција, дакле крхкости свега онога што покушава да направи. Отуда тај осећај још дубљег урањања у језик, силовите потраге да се нађу најпоузданије речи и да се умеша лепак приче који ће издржати сва искушења.

Покушао сам да пишем своју прозу на енглеском језику, али онда сам схватио да је то залудан труд. Наиме, писање је потрага за стилом и оног часа када утврди свој стил, писац доиста постаје писац. С обзиром на то да је стил укорењен у језик, он је заправо непреносив. Тако се и мени десило да сам, покушавајући да пишем на другом језику, заправо покушавао да пишем својим српским стилом, што је давало апсурдне резултате и убрзо сам дигао руке од тога. Aко не грешим, једино је Набоков успео да створи два стила у два различита језика.

* ГЛAС: Колико се оно што сте преводили уткивало у Вашу прозу?

AЛБAХAРИ: Крајем шездесетих и почетком седамдесетих открио сам постмодернизам који је отворио место за позајмицу. Уосталом, цела дискусија коју је Данило Киш водио тицала се статуса позајмице и плагијата у литерарном тексту. Када се појавила могућност позајмице као прихваћеног поступка, то се касније називало цитат, онда се разбуктала нека моја приповедачка заинтересованост.

Отворио ми се простор да слободно кренем према Бартелмију или Барту и Куверу, да нешто од њихове технике или цитат из приче узмем и да на томе правим причу. Уосталом, постмодернизам је, или га ја тако схватам, реаговање на свет посредством књиге, посредством библиотеке, борхесовске или неке наше, личне. У том тренутку све постаје допуштено сем литерарне крађе, плагијата. Допуштено је само оно што је "разиграност" постмодернизма допуштала. Ту су настала и та преливања.

* ГЛAС: Да ли савремена књижевност ствара митове?

AЛБAХAРИ: Ово време видим као време без митова. Питање је којом брзином настаје мит? Чак и да понудимо неки начин за његово стварање, не значи да ће се тај мит одржати, јер мит као мит можемо да прочитамо тек као нешто из будућности што настаје сада. Ја не пишем ту књижевност која се бави митом и када говорим о миту, говорим о ономе изван књижевности.

Чини ми се да се оно о чему пишем највише одвија на интимном плану, на плану малих ствари, а од тога не можете да направите мит. Све што можда помињемо - уједињену Европу или мултикултурализам, не видим као митове. Иако сумњам у неке од тих ствари, верујем у њих зато што ми се чини да нуде начине разрешења неких ситуација у којима се свет налази.

* ГЛAС: Честа тема Вашег стваралаштва је и однос између писца и читаоца. Понекад чак користите и синтагму "идеални читалац". Како реагујете када наиђете на таквог читаоца, на читаоца који је прочитао све што сте написали?

AЛБAХAРИ: Слагао бих ако бих рекао да човеку таква ситуација не прија. Aли, веома ми је тешко када ми приђе читалац и каже како му је у неком важном тренутку живота једна моја књига била од пресудног значаја. Не знам шта да кажем у таквим ситуацијама.

Прво, већина људи ми не исприча све детаље, али не верујем да би ми неко пришао и испричао нешто такво, а да је то измишљотина. Увек сам почаствован таквом ситуацијом, јер знам и сам као читалац како неке књиге могу да утичу на живот. После тога се увек питам шта сам ја то написао. Након свих година не знам како то што сам написао може неком толико да значи. Ово није лажна скромност јер себе сматрам и даље "писцем дечаком" у оном смислу у ком Мирослав Мандић, шетач Европом, користи тај израз.

Дечак као илустрација нечега што човек носи у себи. О себи стално мислим на тај дечачки начин. Писање видим као учење па се питам: ако сам ја из тога што сам писао учио, како то некоме може било шта да говори? Како један дечак може да говори некој одраслој особи? Останем забезекнут када ми се читаоци обрате са таквим коментаром.

* ГЛAС: У предговору "Aнтологије јеврејских приповедака", коју сте приредили, дали сте занимљиво одређење шта значи јеврејски писац. Да ли и себе сматрате таквим, с обзиром на то да сте пореклом Јеврејин?

AЛБAХAРИ: У тако сажетом избору, какав је заступљен у тој књизи, не видим своје име. У неком ширем кругу могао бих се убројати у ту групу писаца. Наравно, све зависи од кључа по коме се склапају ствари. У сваком случају, ја припадам јеврејској књижевности писаној на српском језику. И врло сам поносан на значајна књижевна имена те комбинације која су литерате светског реномеа, као на пример Данило Киш или Филип Давид, и који су, на известан начин, стварали нове жанрове у дослуху са мирисима времена.

* ГЛAС: Колико пратите културни живот у Канади и да ли се уткивате у њега?

AЛБAХAРИ: Живим у Калгарију, који је бескрајно удаљен од највећих културних центара у Канади, Торонта и Монтреала. Кад кажем бескрајно, мислим на раздаљину од неколико хиљада километара. Aли и даље, гледано из перспективе како оцењујемо градове код нас, али и у другим земљама, он би ипак припадао нечем што се зове провинција. Ово не говорим са жаљењем, већ само констатујем.

Другим речима, живот у таквом граду, далеко од свега, бар за мене као писца, много је погоднији, јер ме ослобађа неке врсте обавезе да будем присутан у већој мери у књижевном животу. Ја сам присутан у књижевном животу Калгарија, али он је скроман у односу на догађања у књижевном животу Торонта или Београда. Међутим, то ми одговара и оставља ми све слободно време за писање.

* ГЛAС: Колико тога у Вашој књижевности је аутобиографске природе?

AЛБAХAРИ: Не трудим се превише да измислим друге људе јер не успевам ни самог себе довољно да осмислим, да разумем оно што ми се збива у животу. Не мислим, притом, на добре или лоше ствари, већ на саму чињеницу живљења и тога што постоји дан и постоји ноћ, што отварате очи и затварате их, једном их отворите први пут заувек и то је цео живот.

И уместо да измишљам људе, ја заправо полазим од неких мојих властитих искустава које, наравно, не препричавам увек у првом лицу једнине, нити говорим да то припада мени, него их приписујем неким измишљеним ликовима који су сви одреда ја. Дакле, највећи део ових прича почива на неком мом искуству које, наравно, не дајем у том голом облику како је доживљено, већ га улепшам или учиним ружнијим за причу или приче које се налазе у књизи.

Рокенрол

Ја сам апсолутно "дете рокенрола", то стално понављам. Кад сам ушао у свет књижевности и када сам радио у редакцији "Књижевне речи", у једном сам тренутку писао за рубрику која се звала "Рок и књижевност". Сматрао сам да између рока и књижевности непобитно постоје неке везе и да једно на друго утиче, што је мени било најважније.

Једном је Мика Пантић написао да сам ја рекао како ме више занима нова плоча "Ролингстонса" него целокупна прозна продукција код нас. Тада је вероватно била лоша прозна продукција, а занимљивија је била плоча "Стонса". Занимало ме је да се покаже да рок није маргинални културни облик, него да је много више од тога.