Нови приступ критици српског филма

БЕОГРAД - Зборник есеја у издању куће "Клио", "Нови кадрови - Скрајнуте вредности српског филма", који су приредили Иван Велисављевић и Дејан Огњановић, промовисан је на недавно завршеном београдском Сајму књига.

Књига је потекла из идеје Дејана Огњановића о једном погледу на српски филм који би се фокусирао на аутсајдере, скрајнуте, или недовољно проучене филмове етаблираних и канонизованих аутора. Огњановић и Велисављевић су окупили групу стручних, младих сарадника и најприје покренули пројекат "Нови кадрови" и осмислили Интернет страницу. Истоимена књига је први плод дјеловања младих филмских критичара на стварању нове климе у српској филмској критици.

Према ријечима филолога и филмског критичара Ивана Велисављевића, разлози због којих су неки филмови или редитељи били "скрајнути" су бројни и аутори есеја их тумаче и набрајају зависно од свог естетског, теоријског и политичког опредјељења.

- Мислим да су многи разлози заправо идеолошке природе, тј. да зависе од доминантне идеолошке матрице. Пошто се књига "Нови кадрови" не бави само једним периодом, него смо ишли на слободнији, помало "ризомски" теоријски приступ, без неке чврсте хијерархијски организоване структуре - хтели смо да избегнемо хронолошки преглед, историју забрана и бункерисања, поделу на периоде и групе - може се рећи да у књизи имамо анализе различитих идеолошких и културних матрица, зависних од периода, тј. економских, естетских и политичких фактора - рекао је Велисављевић.

Неки су филмови, додао је он, у вријеме када су изашли били "скрајнути" због своје радикалности; критика и публика нису биле довољно формиране да би их прихватиле: "Филм без речи" (1972) Милоша Радивојевића и "Кичма" (1975) Влатка Гилића су добри примјери, наводи Велисављевић. Други су стављени у страну, тачније, у подрум, из политичких разлога, јер нису одговарали оптимистичком комунистичком погледу на свијет и умјетност. Такви су, према Велисављевићу, "Повратак" (1966) Живојина Павловића и "Млад и здрав као ружа" (1971) Јована Јовановића.

- Неки филмови нису схватани озбиљно због своје жанровске иконографије, попут филмова Миомира Стаменковића "СБ затвара круг" (1975) и "Опасни траг" (1984) или због тога што су редитељи током деведесетих означени као "комунистички", тј. режимски редитељи, што је случај Жике Митровића - нагласио је Велисављевић.

Он је истакао да је жанр био маргинализован, стављен у аутсајдерски статус, јер се сматрало да су и његови гледаоци аутсајдери, немоћни да ишта схвате без васпитног уплитања одраслих, као што је дјечији филм, а на неке филмове просто није обраћана довољна пажња: критика није копала мало дубље и препознала вриједности у тим филмовима, као у случајевима остварења "Зазидани" (1969) Кокана Ракоњца, "Балада о свирепом" (1971) Радивоја Ђукића, "Марбле Aсс" (1994) Желимира Жилника или филма "Празник" (1967) Ђорђа Кадијевића. Наравно, треба имати на уму, појаснио је он, да су многи од ових редитеља и те како признати, а да неки од њих још увијек раде у главном току српске кинематографије. Због тога су аутори зборника обратили пажњу на неке њихове филмове који су вриједни помније анализе и другачијег вредновања.

Нови почетак

Ми немамо озбиљан, стручни, академски филмски часопис који би био доступан и "обичној" публици и који би имао утицај на кинематографију тако што би филмској критици придао важност у јавности. Нема студиозно припремљених ТВ емисија о филму, циклуса филмова на телевизији, фестивала на којима се заиста дебатује о домаћем филму. И ту долазимо до проблема сазнавања контекста: ако је претходна велика генерација филмских критичара, такорећи стасавала с кинематографијом и била део развијене продукције каква је била југословенска током осамдесетих, ми сви долазимо из офф-позиције, из прикрајка; не можемо да се ослонимо ни на какву инфраструктуру, већ постојеће и развијене системе; ни на шта. Све морамо испочетка - рекао је Иван Велисављевић.