Књижевни портрет Давида Aлбахарија у Банском двору

БAЊA ЛУКA - Књижевни портрет једног од најзначајнијих српских писаца постмодерне, Давида Aлбахарија, представљен је у четвртак у вијећници Банског двора.

Говорећи о неколико Aлбахаријевих романа, као што су "Лудвиг", "Мрак", "Гец и Мајер", књижевни критичар Иван Радосављевић истакао је да Aлбахаријево стваралаштво обиљежава обузето и занесено приповиједање, а да огледало нарације представља аутентичну пишчеву егзистенцију.

- Aлбахари је писац прилично затвореног, на моменте чак херметичног израза, аутор који захтева не само велики читалачки напор, већ и пуну сарадњу читаоца у изграђивању значења појединих дела. Упркос томе, он је током свог готово тридесетогодишњег постојања у српској литератури стекао не само неподељену наклоност критике, већ и прилично велики број читалаца - рекао је Радосављевић.

Интересантна је појава, додао је, да се међу љубитељима књиге на српском језичком простору тешко може наћи читалац који нема јасно изражен вредносни став према Aлбахаријевом опусу.

- С једне стране налази се прилично широк слој обожавалаца његове прозе, међу којима он често представља правог култног писца, док се с друге стране налази нешто ужа група оних којима изразита сложеност и наглашена артифицијелност његовог израза ствара прилично јак отпор - истакао је Иван Радосављевић.

Aлбахари, који је, послије Радосављевићевог осврта на његова основна поетичка начела, разговарао са читаоцима, истиче да окружење другог језика помаже писцу, јер га оно посвећује свом језику више него икада раније.

- С једне стране, у питању је страх од губитка језика, који је оправдан и који се лако уочава у имигрантској заједници којој писац припада. С друге стране, разапет између два језика писац постаје болно свестан крхкости језичких конструкција, дакле, крхкости свега онога што покушава да направи. Отуда тај осећај још дубљег урањања у језик, силовите потраге да се нађу најпоузданије речи и да се умеша лепак приче који ће издржати сва искушења - казао је Давид Aлбахари.

Стил

Покушао сам да пишем своју прозу на енглеском језику, али онда сам схватио да је то залудан труд. Наиме, писање је потрага за стилом, и оног часа када утврди свој стил, писац доиста постаје писац. С обзиром на то да је стил укорењен у језик, он је заправо непреносив. Тако се и мени десило да сам, покушавајући да пишем на другом језику, заправо покушавао да пишем својим српским стилом, што је давало апсурдне резултате и убрзо сам дигао руке од тога - казао је Давид Aлбахари.