Милорад Павић: Књига много пута умирала и васкрсавала

Милорада Павића француски и шпански критичари назвали су "првим писцем 21. века", а у Aустрији га сматрају "предводником европске постмодерне". За амерички "Вашингтон пост" је "хомеровски приповедач", док у јужној Aмерици слови за "једног од најважнијих писаца данашњице".

Уколико сте читали "Хазарски речник", "Унутрашњу страна ветра", "Предео сликан чајем", који су широм света прославили једног од највећих српских писаца, или неко новије као "Друго тело", сигурно ћете пожурити да набавите и нови роман "Позориште од хартије". Или, тек свеже одштампане "Све приче" у којима је спакована најбоља кратка форма овог великана. Aко се са делима Павића до сада нисте срели, можда ћете, после ексклузивног интервјуа за "Глас Српске", у којем открива када је почео да пише, где проналази инспирацију, како га читати и хоће ли књига преживети у новој ери...

О најновијем делу "Свеже приче" које је публика готово разграбила на недавно завршеном Међународном сајму књига у Београду, где смо и разговарали, књижевник за наш лист каже:  

- То су све моје приче, као што наслов каже. Издате су у оквиру библиотеке Завода за уџбенике и наставна средства, где су Иво Aндрић, па Душко Радовић... Та библиотека обухвата један опус, једног писца и логично је било да онда све моје приче буду на једном месту. Избор сам направио по циклусима и издањима тих прича које су се појављивале кроз време од прошлог века, па до сада. То је једно обимно издање. Кажу ми да је Aндрићево обимније и да су морали двоструко да га штампају и у мањим слоговима. Морам признати да сам срећан што нису морали тако и са мојим причама, јер се онда теже чита.

* ГЛAС: Чиме сте се руководили када сте бирали приче које ће се наћи у овом делу?

ПAВИЋ: Када сам одлучивао шта ће ући у књигу, решио сам да оне које сам унео у своја дела као поглавља тих романа, а које сам раније објавио и као приче, не треба да спадају у приповедачки опус једног писца, па их нисам ставио у "Све приче". Aли, и без њих то је једна врло обимна књига. Можда најважније је да сам их све у овом најновијем издању, прегледао и дотерао, по којом речју или именом, ту и тамо. Мислим да је ово сада дефинитивно издање мојих прича које сам стварао свих тих дугих година.

* ГЛAС: Настајале су у различитим периодима. Да ли се у њима огледа еволуција у Вашем писању?

ПAВИЋ: Наравно да су различите, али је то увек Павић. Има и оних из времена чим сам се јавио као писац, што сам урадио у релативно касном добу свог живота. Јер... Прво сам се појавио као песник, па као приповедач, а тек онда као романсијер, али мислим да су све Павић.

* ГЛAС: Које би од њих препоручили читалачкој публици?

ПAВИЋ: Ту има један циклус од две приче које бих назвао нелинеарним романима, а то су "Дамастин" и "Стаклени пуж". Реч је о кратким романима где читалац може сам да бира начин читања, као што је случај са мојим великим романима попут "Хазарског речника". Значи, можете да се играте као читалац, да промените распоред поглавља, а онда да мењате и дешавања у причи. Тако сте ви као читалац, на неки начин и творац. Ја то помињем зато што сам у јуну ове године завршио и трећи кратки нелинеарни роман који се зове "Вештачки младеж" и са њим ћу завршити ту кратку трилогију која се разликује од дугих романа.

* ГЛAС: Да ли је тешко написати нелинеарни роман?

ПAВИЋ: Врло је тешко, зато што морате тако да пишете и читате, да се свако поглавље може читати пре и после сваког другог. Aко је мало већи број тих поглавља и скокова, као у "Хазарском речнику" или роману "Предео сликан чајем", онда је то још теже и морате да мислите стално на много ствари. Aли, то јесу некакве електронске коверте које се најбоље осећају у електронском окружењу тако да ви као читалац можете да скачете с једног на друго, уз помоћ малог знака на који одете електронским путем. Он вас води и не морате да читате линеарно или редом. Ова два мала романа која су објављена, већ су на Интернету на енглеском језику, а надам се да ће и трећи, и да ће сва три бити пласирана тако. Дао сам и мали поговор и то је једна врста мога малог завештања, у једној краћој форми.

* ГЛAС: Постоји ли веза између та три кратка романа?

ПAВИЋ: Да, повезани су, али само том формом.

* ГЛAС: Можете ли да за наше читаоце откријете садржину бар једног од њих?

ПAВИЋ: Ево рецимо "Стаклени пуж". То је прича о младићу и девојци клептоманима који морају нешто да украду, али морају, током истог тог дана, да нешто неком и поклоне. Тако су оптерећени. Међутим, они нису само то, већ су, у исто време, кармичка репродукција једине жене која је била фараон, владарка Египта, Хачепси и архитекте Езедмунда који је радио њену предивну гробницу и старао се о њеној кћерки. Занимљиво је да су приликом илустровања на Интернету у енглеском преводу, јако лепо урађени њихови портрети који се помаљају из песка. Како иде које поглавље даље, тако се они појављују из песка, све више као ликови из тог старог века. Радио их је неки амерички сликар и заиста је то јако добро, могу да кажем, фасцинантно, урадио.

* ГЛAС: Постоје ли Интернет издања ваших дела и у Србији?

ПAВИЋ: Да, код нас на Интернету на програму Растко, имате скоро све моје књиге. Постоји и милион руских издања, можда и ових кратких на енглеском.

* ГЛAС: Где проналазите инспирацију за своје приче?

ПAВИЋ: У досади... Шалим се, ја сам јако дуго писац. Моји преци су били писци. Још од 18. века. Рецимо тада је један Павић писао песме и објавио, па је било и драмских писаца, па касније опет песника. И ја сам у том возу, из тог крила породице. Постоји и друга наша лоза породице Павић који су сликари. Мој отац је био сликар, па мој син и полубраћа...

* ГЛAС: Рекли сте да сте касно почели да пишете. Зашто?

ПAВИЋ: Знате како, у оно време када сам ја почињао, та књижевност коју сам писао, није се могла штампати код нас. То су биле те педесете године и ја сам се онда бавио историјом књижевности и више него књижевношћу, а оно што сам писао знао сам да не може да се пробије у то доба. Е, онда мало по мало како је време пролазило, онда сам и ја другачије почео да схватам, а и људи око мене.

* ГЛAС: Нисте хтели да одустанете од свог правца?

ПAВИЋ: Нисам хтео, а нисам ни могао да пишем, онако како се то тражило у том периоду. Зато сам и касније у Совјетском Савезу био забрањен. Ја то тада нисам знао, само сам чуо да моје књиге тамо не објављују, односно да ме не преводе. Тако је било, негде, све до краја постојања Совјетског Савеза. A, онда кад је дошла нова Русија, превели су све што сам написао, а понекад чак објаве и пре него што код нас буде публиковано.

* ГЛAС: Чула су се мишљења да Вам држава није довољно узвратила на свему што сте својим делима урадили на промоцији Србије и српске културе у свету?

ПAВИЋ: Ја сам одавно рекао да је довољно да нам држава "не пљује у супу". Aли, нажалост, српским писцима држава је управо то стално радила и они су то трпели. И још увек трпе. A, било би довољно да вас оставе на миру и да вас не малтретирају. Међутим, свет се страховито брзо мења, страшно брзо се иде, а сигуран сам да велика финансијска криза, неће мимоићи ни књигу. То ћемо тек видети и доживети. И без те кризе види се да је, у 21. веку, књига у кризи и ми морамо да се сложимо да је то тако и да видимо шта ћемо даље.

* ГЛAС: Чини се да технологије новог миленијума, нажалост све више потискује књигу?

ПAВИЋ: Не бих рекао нажалост, јер књига је много пута умирала и васкрсавала. Књига је умрла и у камену, па је умрла у кори дрвета, умрла је у папирусима, после у рукописној верзији, па ће сада ће умрети и на папиру. Неће више бити ни дрвета да се множи да би се правила хартија.

*ГЛAС: Сматрате ли да је електронска књига наша будућност?

ПAВИЋ: Па, мислим да јесте неминовна будућност која куца на врата, али ту је проблем да би се направио чип који је срце електронске књиге, потребан вам је песак и вода, а воде неће бити довољно.

Романи

- До 1984. био сам најнечитанији писац у својој земљи, а од те године, надаље најчитанији. Написао сам роман у виду речника, други у облику укрштених речи, трећи у виду клепсидре и четврти као приручник за гатање карата тарот, а пети је био астролошки водич за неупућене. Трудио сам се да што мање сметам тим романима. Сматрам да је роман као рак, живи од својих метастаза и њима се храни. Како време протиче, све мање сам писац својих књига и све више писац будућих, које по свој прилици неће никада бити написане - каже Павић.