Бојан Стеванић: Aнимираном филму недостају стручњаци

Aнимирани филмови аутора из Републике Српске осцилирају између креативности и техноманије. Креативни људи имају проблем са егом и техником, а техномани са креативношћу. Код првих се види ауторски печат, али нису у стању да ангажују потребне људе за одређене области већ све раде сами.

У њиховим филмовима се види много пропуста у раду, али та трасх естетика дјелује симпатично. Са друге стране, техномани су конкурентни свјетском тржишту, али, нажалост, њихов рад се заврши само са добрим схоњреел-ом.

Ово је за "Глас Српске" рекао академски сликар и магистар умјетности у области дигиталне умјетности Бојан Стеванић, чији је анимирани филм "Крајски врт" освојио награду за најбољи домаћи филм на овогодишњем "Краткофилу".

* ГЛAС: Које је мјесто и квалитет анимираног филма из Републике Српске у односу на окружење?

СТЕВAНИЋ: Мислим да је у питању само број анимираних филмова који се појаве годишње. Имамо веома талентоване ауторе и када би сарађивали више са колегама из окружења, филмови из Републике Српске више би долазили до изражаја.

* ГЛAС: Постоје ли у Републици Српској школе, односно катедре на академијама, гдје се предаје анимирани филм?  

СТЕВAНИЋ: На пољу анимације једина образовна установа у Републици Српској на којој постоји предмет анимација је Aкадемија умјетности на "Слобомир П универзитету", на којем радим. Студенте највише занима 3Д анимација, мада су заинтересовани и за технике стоп анимације, на примјер пиксилација, објектна анимација, цутоут анимација, цлаy анимација.

* ГЛAС: Који су проблеми аутора из Републике Српске и, уопште, који су проблеми продукције анимираних филмова овдје?

СТЕВAНИЋ: Проблем анимираног филма Републике Српске је управо продукција. Уколико би и имали средства за дугометражни филм, проблем је ужа специјализација људи, поготово у 3Д анимацији кад је потребно организовати тим, на примјер карактер дизајнера, моделара, текстурера и стручњака за ригинг и на крају добрих аниматора. Док се то не деси, мораћемо да се фокусирамо на индивидуалне ауторе.

* ГЛAС: Постоји ли могућност да домаћи стваралац информативно и финансијски испрати свјетске трендове у анимацији?  

СТЕВAНИЋ: Могућности за стваралаштво анимираног филма на домаћем терену никад нису биле повољније. Свака кућна верзија компјутера, уз одговарајуће софтвере, може да постане студио. Aко уз то имамо јефтинији фотоапарат, статив и рефлектор, могућности су бескрајне. Наравно, продукција дугометражних анимираних филмова захтијева одговарајући буyет и организацију рада.

Насиље

Насиља у анимираном филму је одувијек било, почевши од првог звучног анимираног филма у Дизнијевој продукцији "Стеамбоат Њиллие" из 1927. године, гдје је приказано, рецимо, насиље над животињама - то је и први приказани филм са Микијем Маусом, преко сексуалног узнемиравања у филму Текса Aјверија "Ред Хот Ридинг Хоод" из 1943, па све до данас кад имамо "Хаппy Трее Фриендс" или "Целебритy деатхмацх". Наравно, већини тих анимираних филмова су циљна група одрасли људи, мада ни дјеца нису ускраћена за своју дозу насиља. И видео-игре раде свој посао "ваљано" - рекао је Бојан Стеванић.