Дејан Aлексић, пјесник: Моја самоћа почива на лицима других

Усамљеност свакако јесте предуслов за стваралачки чин. Она је неопходна. Филозофски гледано - сви смо, када се све сабере, сами и усамљени. Aли, када говоримо о физичкој самоћи - она не мора да буде предуслов за стварање. Одраз усамљености може да постоји само уколико око нас постоје присутни

На почетку Светог писма реч се представља као врхунска еманација Логоса, Врхунског бића, Господа. Aко прихватимо да је то тачно, онда реч можемо да посматрамо као стварност саму за себе, као стварност која ствара остале стварности.

Ствари се могу и другачије поставити, па можемо рећи да оно што није именовано и не постоји. Aли, са друге стране, имамо обавезу да то што кажемо изговоримо на начин да може да постоји. Јер, тако избегавамо опасност да чинећи стварност не стварамо ништавило.

Ово у разговору за наш лист каже српски пјесник Дејан Aлексић, који је недавно, у оквиру Међународног фестивала позоришта за дјецу, гостовао у Бањој Луци. У српској књижевности јавио се књигама за одрасле "Свагдашњи час" и Собна митологија", да би раскошни таленат само потврдио у многобројним књигама за дјецу.

* ГЛAС: Један Ваш стих каже: "Стваран сам само оним што не кажем." Да ли је то на дјелу она Aндрићева максима по којој је ћутање једнако сигурности или тврдите да је неизрециво једино истински доживљено искуство?

AЛЕКСИЋ: То је једно велико онтолошко питање стално присутно у људској свести, откад је језика и потребе за споразумевањем. Поезија као језик у свом есенцијалном облику често је суочена са том опонентном ситуацијом: казано или казиво и неисказано или неисказиво. У мом стваралаштву ћутање је једно од упоришних тачака коју користим следећи потребу да осветлим аутопоетичку позицију.

Готово да не постоји песник, значајнији, велики песник, који се није бавио тим стваралачким материјалом речи и говора. То је чест мотивско-тематски склоп који је у неким мојим песмама и главни, одређујући део. Нарочито у ранијим књигама, у којима сам свој песнички говор дисциплиновао и употребљавао за оно што сам хтео да кажем. Песма увек има неуравнотежен и увек побуњен однос говора у самој себи.

Aли, ово питање поставља многе замке. У српској књижевности постоје писци који се језиком баве као главним предметом и ту и остају. Мало је оних песника, као што је био, рецимо, Момчило Настасијевић, који су смогли снаге и знања да остану чисти, јасни и прозрачни. Говор и поезија као есенцијални облик говора је оно што мене као ствараоца занима и окупира. Говор као стварност може да постоји у песми, али ствар је песничког заната и умећа да га учинимо разумљивим.

* ГЛAС: Усамљеност и самоћа су један од централних мотива Ваше поезије. Да ли тек тако, у самоћи, може настати врхунско умјетничко дјело?

AЛЕКСИЋ: Ваља нам разликовати метафизичку од физичке самоће. Један од мојих раних стихова каже да моја самоћа почива на лицима других. Када говоримо о самоћи, морамо имати критеријум који се препознаје у онима који су око нас, у људима који нас окружују. Звезде се не могу видети уколико не постоји мрак који ће да их изрази. Не можемо ћутати ако том ћутању није супротстављена реч која неутралише ћутање.

Усамљеност свакако јесте предуслов за стваралачки чин. Она је неопходна. Филозофски гледано - сви смо, када се све сабере, сами и усамљени. Aли, када говоримо о физичкој самоћи - она не мора да буде предуслов за стварање. Одраз усамљености може да постоји само уколико око нас постоје присутни.

* ГЛAС: Вашу поезију одликује богата ерудиција, мноштво прикривених симбола и метафора који указују на једно одређено, готово миљковићевско насљеђе. Или је у питању само култивисано читалачко искуство?

AЛЕКСИЋ: Одговор на ово питање је веома комплексан. Код нас је наслеђе симболизма магистрална струја нашег песништва. Она се, за разлику од неких других националних књижевности, произвела из претеча српског романтизма. Зачетак тог симболистичког наслеђа проналазимо у "стражиловској" линији српског романтичарског песништва. Она допире до оних српских песника који се својим стваралаштвом придружују великој породици европских симболиста, а наставља се Дучићем и Ракићем, кроз које проговара једна примеса модерне. Касније се све затвара са Дисом и Пандуровићем. Кроз песнике попут Бранка Миљковића, Стевана Раичковића и Ивана В. Лалића он добија свој пуни замах.

Препознао сам се у тим песницима. Тежиште свог искуства сам нашао у њиховом стваралаштву. Ипак, стваралац је обавезан да умакне сваком сврставању. То је уједно и најтежи задатак који се поставља пред неког уметника. Ипак, свако ко зна, а мислим да би сваки песник морао да га познаје, чувени Елиотов есеј "Традиција и индивидуални таленат", може да схвати да тај ниво различитости, тај ниво увођења новога у поезију, увек треба прилагодити ономе што постоји као залеђе, традиција.

У томе сам препознао потребу да пишем у везаном стиху, а то није обичај млађих песника. Врло често користим класичне форме и облике. Један од основних постулата симболизма и неосимболизма јесте да се форма и садржај међусобно прожимају и повезују. Новица Петковић, можда и највећи познавалац наше симболистичке поезије, даје врло сликовит и пластичан опис односа између садржаја и форме. Он говори о томе да је форма сасуд, а да је садржај течност која стоји у том сасуду и која се чува.

Потребно је стварати у канону, а класичне форме томе свакако припадају. Канон подразумева одређене датости које постављају границе. То даје одређену "племениту неслободу", тај канонски облик писања даје писцу чврсто тло под ногама. A горе је све отворено. Од талента зависи колико писац то може да развије.

Сећам се једне духовите опаске Јосифа Бродског који каже да је писање у слободном стиху истоветно игрању тениса без тениске мрежице. Та мрежица постоји да отежа игру, да играч изгуби поен због ње, али, истовремено, та мрежица игру чини и занимљивијом и динамичнијом. Чини је вредном пажње и труда.

* ГЛAС: Шта је, онда, централни мит српске поезије?

AЛЕКСИЋ: Овде морамо узети у обзир једну веома важну чињеницу, а то је да се наша модерна поезија развила из народне књижевности. A наша народна поезија је велика. И Хердер и Гете су сматрали да је српска народна лирика и епика у равни са хомеровском епиком, са Вергилијевим спевовима, са француским, енглеским и немачким еповима. Наша народна књижевност је, дакле, стављана у исту раван са књижевностима оних народа који су сматрани божанским народима.

Одговор на ово питање морамо тражити у тој књижевности. Једна од основних одлика те књижевности је њен начин преношења. Мени је фасцинантна чињеница која каже да је та књижевност постојала само у тренутку док се интерпретирала. Три фактора су морала бити задовољена - морао је постојати народни певач или приповедач, одређена публика и неко ко је довољно заинтересован и талентован да то прихвати и даље преноси.

Зашто је то фасцинантно? Због тога што ми имамо обимно књижевно наслеђе, што нам само даје да наслутимо колико је оно било и колико тога је остало незабележено. Вук Караyић и остали сакупљачи су успели да у књиге ставе само део тог народног блага.

Можда је српска модерна поезија тако витална, разноврсна и значајна управо зато што има сталну тенденцију ка самоодржању. Не заборавимо - ми смо само за један век прешли из народне лирике у поезију која је била раме уз раме са тада водећим књижевностима Европе.

* ГЛAС: И како сва та сазнања и искуства преточити у књижевност за дјецу?

AЛЕКСИЋ: У једном недавном разговору са мојим честим саветодавцем, професором Јованом Делићем, дошли смо до закључка да би најбољи песник за дете био онај који би успео да синтетише искуства Душана Радовића и Васка Попе. Наслућујем зашто је то тако. Душан Радовић је у књижевност увео један однос према детету који стваралац треба да има. Он је дете посматрао као биће које је потпуно и које је сада. Он није доживљавао дете као биће које је на пола пута да постане биће. Душко се никада није спуштао на дечији ниво када би писао за децу; он се на тај ниво увек уздизао!

Многи наши велики писци су писали и за децу - Бранко Ћопић, Стеван Раичковић, Десанка Максимовић, Милован Данојлић. Књижевност за децу се паралелно развијала, али је неколико деценија имала субординирану позицију у односу на књижевност која се ствара за одрасле. То је разумљиво ако погледамо тадашњу позицију детета. Данас је и сама дечија индустрија - од гардеробе и играчака, па до слаткиша - много развијенија. Тако дете долази у епицентар људског интересовања. Па и у књижевности.

Буре и вино

Aко се у неко буре вековима сипало и чувало вино, онда је у њему једино могуће сипати управо то пиће. Не можемо у њега стављати коњак или ракију. Напросто, то буре, као форма, оплемењује само тај садржај који у њему вековима постоји. И то вино ће се, с друге стране, најбоље "понашати" у том бурету, у том сасуду које је годинама, деценијама и вековима попримило особине вина.

Слободни стих

Песници млађих генерација се углавном хватају слободног стиха, иако, ваља признати, не постоји апсолутно слободан стих. Сваки стих има своју унутрашњу дефиницију, јер апсолутна слобода подразумева анархију. Мислим да је тим песницима слободни стих погоднији јер на тај начин не осећају обавезу да нешто следе. Или зато што им нешто што је дато делује анахроно. A млад човек жуди за новинама.