Бранко Миличевић Коцкица - Мало сам добар, мало неваљао

СВЕ што сам у животу урадио, урадио сам за децу. Био сам и остао њихов другар, из радосне посвећености.

Ништа ми нема драже него када ме у трамвају препозна дете које долази у Позориштанце "Пуж", или када ме месар из генерације шездесет и неке поздрави са "татататира" - каже у интервјуу за "Глас Српске" Бранко Миличевић Коцкица, глумац и управник Позориштанца "Пуж" из Београда, аутор култне телевизијске емисије "Коцка, коцка, коцкица", уз коју је одрасло неколико генерација.

* ГЛAС: С обзиром на то да већ деценијама радите за најмлађе, колико је снажно дијете у Вама. Да ли довољно да побиједи одраслог човјека?  

МИЛИЧЕВИЋ: То је процес који стално траје. "Трудимо се снажно да човек поправи дете у себи и дете у себи човека." Ја то вежбам, мало сам добар, мало неваљао. Имам утисак да сам више неваљао, мораћу да се поправљам мало јаче.

* ГЛAС: Гдје је упориште за толику оптимистичку енергију којом зрачите? Да ли можда у чињеници што су Ваши пријатељи и публика управо дјеца?

МИЛИЧЕВИЋ: Док нисам почео да радим дечије представе, био сам битанга. Моја Цаца је била принцеза, а ја сам био битанга. Кад уђеш у овај посао и почнеш да радиш представе за децу, нема зафрканције. За одрасле се још може "овако и онако", али кад радите за децу, то морате јако озбиљно да схватите. Све представе позоришта "Пуж" су јако поучне и свака на крају има неку песму која носи јасну поуку. 

* ГЛAС: Све представе у Вашем позоришту урађене су на основу познатих прича, са новим елементима, као "Aлекса у земљи чуда", у Вашим представа увијек постоје два принца, један лош, један зао. Колико је то мач са двије оштрице?

МИЛИЧЕВИЋ: Једна оштрица је тупа. Мени је досадно да радим класичну бајку. То је досадно и за публику, јер то нису позоришни комади. "Ивица и Марица" није позоришни комад, мора да се доради да би могло да трпи на сцени. Ми радимо представе као што је "Aлекса у земљи чуда" које су за децу, али и одрасле. Нама редовно долазе родитељи са децом. Мора да буде озбиљна прича и за родитеље. То не смета деци, ако је мало озбиљније неголи "цинцили бомболи". Наша циљна група је од пет година па надаље.

* ГЛAС: Колико ми бајке желимо, а колико их у животу стварно има?

МИЛИЧЕВИЋ: Бајки у животу нема, у литератури је описано да оне служе за формирање дечије личности. Да није тако, не би оне опстале толике године, не би биле сличне на целој земаљској кугли. И у Aфрици имате "Пепељугу", која се не зове Пепељуга, али има исту причу, "Ружно паче" и тако даље. То је описано у стручној литератури као нешто неопходно уз васпитање. Зато бајке постоје. И ја сам васпитан тако да волим позориште, као и бајке.

Нове приче

Користим старе бајке, да бих измислио нешто ново. Написао сам 37 представа које се играју у "Пужу". То су апсолутно све бајке. Нисам радио Aндерсенову "Малу сирену", зато што нисам успео да смислим решење да имамо море и да ови стварно пливају. Све што сам гледао "мале сирене" имају и ноге и реп и тако глуме. Мени је то смешно, а верујем и мојим другарима. Нисам радио Петра Пана јер не могу да направим ликове да стварно лете. Гледао сам у Лондону ту представу гдје сви лете, то ми не можемо да направимо са нашим финансијама.