Благоје Баковић Поезија објављује тајну

У Светом писму стоји: "Ко је једном живео све је видео. Све је таштина и мука духу, и нема ничег новог под сунцем." Aли, тај један дан, који човек одживи, понавља се у својој непоновљивости. Понавља се и поезија у свом непонављању. Све је ново у свом понављању. Сваки откуцај срца је нов.

Ово у разговору за наш лист каже истакнути српски пјесник Благоје Баковић, који је у више наврата доказао да својом истанчаном литерарном душом ослушкује стварност.

* ГЛAС: Да ли сте икада, како записасте у једној пјесми, досегнули сан Милоша Црњанског?

БAКОВИЋ: Нисам досегнуо сан Милоша Црњанског. То је немогуће. Његов сан се налази, пре свега, у језичким дубинама, у дубоким магнетима језика које је само Милош Црњански познавао и осећао. И нико као он није растегао хармонику српскога језика и пробудио најдубље његове магнете и, готово неправилним реченицама, што се тиче и прозе и поезије, досегао неке језичке висине о којима ми можемо само да сањамо.

* ГЛAС: A да ли сте досегнули свој сан?

БAКОВИЋ: Досегнути свој сан је готово исто као и видети све ово што јесте својим очима. Пробудити се и уверити се да је све око нас сан. И ово што гледамо, и ово што живимо, и ово што изговарамо – зидано је као, што би рекао Црњански, пена над облацима и водама као материјалу који нема основ за чврсте темеље.

* ГЛAС: Гдје Вам је стасала душа?

БAКОВИЋ: Моја душа је стасала – ту. A где је то ту – то не знам. Ми смо овде, али где је тај простор у којем сам растао... Сврховитост тих питања зна само онај захваљујући чијем постојању и можемо да поставимо таква питања – ко смо, где смо, одакле смо и куда идемо. Aли, Богу хвала, па језик, поезија и уметност служе да објављују тајну. Не да је објашњавају. Aко бисмо могли да објаснимо тајну, она би била изгубљена.

* ГЛAС: Останимо још мало у кругу Ваших пјесама: шта бисте сада поручили просвештеној Јевропи?

БAКОВИЋ: Поручио бих просвештеној Јевропи да је Србија после 500 година, када се подвукла црта, била на страни победника. Јевропа мора да зна – Србија никада није нападала. Она се одувек бранила. Тако и сада. Мала, и данас брани право која има и мрав, и голуб, и травка, и вода, и ваздух, и сваки атом – право на постојање. Поручио бих Јевропи: Србија је неколико пута у својој историји, без обзира на то колико се пута налазила на губитничкој пари, била згажена због тога што има кичму. Јер, госпођо Јевропо, кичма може да се ломи само онима који кичму имају. Ко кичму нема, нема шта да му се ломи.

Моћ дипломатије

Ми смо наше не рекли наспрам наше снаге. И више него што смо снаге имали. A нека сада велико не кажу они који су у нас гледали док су мислили да ће се та велика звер заговарати на нама, а кренула је пут њих. Не бих волео да будем погрешно схваћен, али и ја верујем у моћ дипломатије. Многе ствари ми нисмо морали да доживимо, али доживели смо их искључиво зато што нисмо знали и умели. Могли смо бити мање тврдоглави. Нисмо смели показивати снагу на начин на који смо је показивали.