Nesveti teror - Religijska pozadina proteklog rata

Krivica za katastrofu bačena na "hrišćansko-slovensku mržnju prema muslimanima", našavši u ovom tajanstvenom vještičjem napitku osnovni uzrok rata (!)

Ono što je akademski svijet pokušavao da "proturi" - uz snažnu podršku medija, timova "mislilaca" i nevladinih organizacija - bila je navodna istorija multikulturalizma i tolerancije u Bosni. Zar nije Ivo Andrić upozoravao da u njegovoj, na površini mirnoj domovini, "oluje mržnje leže skrivene u mračnim dubinama"?

*********************************** 

... Oni koji su pokušali da se bave pitanjem Bosne pokazivali su uznemirujuću jednoglasnost. Agresivno su zastupali gledište da je rat užasna anomalija prouzrokovana zločinačkim ponašanjem Srba i Hrvata; bosanski muslimani, ukoliko su uopšte bili muslimani, prikazivani su kao nedužne žrtve. Svakako da nije bilo nikakve pretnje od radikalnog islama pošto su bosanski muslimani "posebno loši muslimani", prema jednom od najpoznatijih novinara koji je pratio rat; skoro da nijedan musliman u ovoj zemlji ne ide u džamiju.

Umesto toga, krivica za katastrofu bačena je, kako to nezaboravno naziva jedan od naučnika-advokata, na "hrišćansko-slovensku mržnju prema muslimanima", našavši u ovom tajanstvenom veštičjem napitku osnovni uzrok rata.

Ono što je akademski svet pokušavao da proturi - uz snažnu podršku medija, timova mislilaca i nevladinih organizacija - bila je navodna istorija multikulturalizma i tolerancije u Bosni, koju su uništili nemuslimani, i to iz političkih, a ne iz verskih razloga.

Podozrenje prema religiji

Taj stav su sažeto izrazila dva ugledna naučnika koja se bave Bosnom: "Praktično, etničko nasilje je u Bosni prvi put izbilo tokom Drugog svetskog rata." A dodali su i, ništa manje, da "nigde ne otkrivamo dokaze za navodne vekovne mržnje (bilo verske bilo etničke) među različitim bosanskim grupama, mržnje koja navodno prožima njihovu istoriju".

Religija je nešto o čemu je većini zapadnih naučnika nelagodno da raspravlja u sadašnjem vremenu, u Bosni i bilo gde drugde. Duboko sekularni, akademski građani retko imaju ikakvo osećanje za pravu veru i na samu religiju gledaju s podozrenjem, osim kad je reč o grupama kao što su bosanski muslimani koje smatraju dovoljno anahronim u njihovoj veri. Teško je izbeći sumnju da su eksperti za Balkan brzo proglasili religiju nepostojećom temom u bosanskom ratu zato što nisu poznavali religiozne ljude, a Bosanci koje su sretali izgledali su isto toliko bezbedno odvojeni od crkve kao i oni sami. Religija, stoga, nije dolazila u obzir kao objašnjenje rata - među muslimanima ili hrišćanima. Profesori su nas uveravali da su Bosanci, na kraju krajeva "urbani kulturni Evropljani".

Jedina razlika između njih jeste njihova različita religijska pozadina. A želim da naglasim reč "pozadina", jer bi reći "religijska" značilo staviti pogrešan naglasak. Posle pedeset godina veoma sekularne i sekularizujuće jugoslovenske države, malo je Bosanaca (a skoro sigurno niko od onih koji predvode strane u sadašnjem ratu) koji su danas duboko religiozni."

Ali da li je bilo baš tako? Da li je religija, uz značajna etnička i kulturna pitanja koja je prate, bila toliko zanemarljiv činilac u ratu 1992 - 1995?

Izvesno je da postoje brojni dokazi koji protivreče negovanoj slici mirne, multikulturalne Bosne, čak i pored svakodnevne količine nasilja i zločina koje prikazuje CNN. Sami Bosanci su bili bolno svesni duge istorije etničkog i verskog straha, netrpeljivosti i nasilja u svojoj zemlji. Zar nije Ivo Andrić, jedini dobitnik Nobelove nagrade za književnost iz Bosne, upozoravao da u njegovoj na površini mirnoj domovini "oluje mržnje leže skrivene u mračnim dubinama"?

Neistine o žrtvama

Pa ipak je ovaj na stvarnosti zasnovan pogled na Bosnu izazvao malo interesovanja u akademskim krugovima i medijima koji su, uz nekoliko izuzetaka, zastupali gledište da su bosanski muslimani nedužne žrtve i da jedino njihova vlada pokušava da održi tradiciju etničke tolerancije i verske slobode. Njihova krivica za rat, prema tome, bila je ravna nuli.

Oni koji su proturali hipotezu o muslimanima - kao - žrtvama bili su krivi zato što su nekritički prihvatali ono što je muslimanska vlada neprekidno ponavljala, bar u prisustvu stranih novinara; kao, kao da agitprop nije bio agitprop kad ga je iznosio sarajevski predstavnik za štampu.

Novinari i naučnici opterećeni najdubljim skepticizmom prema vlastitim zemljama i njihovim vođama pokazali su se zaista lakovernim u pogledu izjava vođa bosanskih muslimana i njihovih mnogobrojnih navijača na Zapadu.

Ovo gledište je dovedeno do logičnog zaključka u knjizi vodećeg naučnika bosanskih muslimana, sa rečitim naslovom Dobra Bosna (Bosnia the Good). U njoj autor brani tezu da njegov narod nije bio istorijska vladajuća klasa u zemlji, kao što je bio skoro pet stotina godina, već je predstavljao dugotrajni viktimološki slučaj.

Bosanski muslimani su, tvrdio je "žrtve proganjanja i ponižavanja; to čini veći deo njihove istorije". Muslimani, uvučeni u rat bez ikakve vlastite krivice, otelovljuju tradiciju tolerancije ove zemlje i jedinstveno su vrli. Međutim, čitalac ne može, a da ne primeti da knjiga Dobra Bosna počinje uobičajenom islamskom objavom: "U ime Alaha, Milostivog, Svemilosnog!" u najboljem stilu Kurana. 

 (Nastaviće se)

Knjiga Dobra Bosna počinje uobičajenom islamskom objavom: "U ime Alaha, Milostivog, Svemilosnog!" u najboljem stilu Kurana