Američka hegemonija počinje da blijedi

VELIKA ŠAHOVSKA TABLA - DALEKOISTOČNA KOTVA (18)

Amerika nije samo jedina globalna supersila, već najvjerovatnije i posljednja. Ključno pitanje za budućnost: "Šta će Amerika zavještati svijetu kao nasljeđe svog primata"?

Šta znači - svako može postati Amerikanac, a samo Kinez može biti Kinez? Vrijeme je za istinski međunarodni multilateralizam, kojem Amerika treba da ustupi nešto od svog suvereniteta.

Globalnoj politici je na dugi rok svojstveno to da ona postaje nespojiva sa koncentracijom hegemonične moći u rukama jedne jedine države. Otuda Amerika nije samo prva jedina i istinska globalna supersila, već najverovatnije i poslednja.

To je tako ne samo zbog toga što nacije-države postepeno postaju u velikoj meri promočive, već i zbog toga što znanje kao moć postaje sve difuznije, sve više zajednička svojina i sve manje ograničeno nacionalnim granicama. I ekonomska moć će verovatno postati disperzivnija. U godinama koje dolaze, nijedna sila neće verovatno dosegnuti nivo od 30 odsto svetskog ukupnog društvenog proizvoda koji je Amerika održavala tokom najvećeg dela ovoga veka, a da ne govorimo o nivou od 50 odsto koji je ona dostigla 1945.

Neke procene sugerišu da će krajem ove decenije učešće u globalnom ukupnom društvenom proizvodu iznositi 20 odsto, što će pasti na oko 10 do 15 procenata 2020. godine, pošto će ostale sile - Evropa, Kina, Japan - podići svoj relativni udeo na manje-više američki nivo. Ali globalna ekonomska prevaga od strane jednog jedinog entiteta, onog tipa koji je Amerika dostigla tokom ovoga veka, neverovatna je, i ta činjenica ima očigledno dalekosežne vojne i političke implikacije.

Svako može biti Amerikanac

Štaviše, sam multinacionalni i izuzetni karakter američkog društva olakšao je Americi da univerzalizuje svoju hegemoniju a da pri tome ne dopusti da ova deluje kao striktno nacionalna hegemonija. Na primer, težnju Kine da dostigne globalni primat, drugi bi neizbežno posmatrali kao težnju da se nametne nacionalna hegemonija. Rečeno veoma jednostavno, svako može postati Amerikanac, a samo Kinez može biti Kinez - i to dodatno i znatno ograničava svaku težnju za supstancijalnom nacionalnom globalnom hegemonijom.

Prema tome, kada jednom američko vođstvo počne da bledi, teško je poverovati da ijedna pojedinačna država može da ponovi postojeću globalnu prevagu Amerike. Otuda je ključno pitanje za budućnost: "Šta će Amerika zaveštati svetu kao nasleđe svoga primata"?

Odgovor zavisi delom od toga koliko dugo će taj primat da traje i od toga koliko energično će Amerika da oblikuje okvir za partnerstvo ključnih sla koji vremenom može biti formalno institucionalizovan. U stvari, polje istorijskih pogodnosti za američko konstruktivno korišćenje svoje globalne moći moglo bi se pokazati kao relativno usko, kako iz unutrašnjih tako i iz spoljašnjih razloga. Istinska narodna demokratija nije nikada pre dostigla supremaciju na međunarodnom planu.

Sleđenje moći i posebno ekonomski troškovi i ljudske žrtve koje sleđenje takve moći zahteva nisu, u načelu, spojivi sa demokratskim instinktima. Demokratizacija se nalazi u neprijateljskom odnosu prema imperijalnoj mobilizaciji. Zaista, kritična neizvesnost koja kad je reč o budućnosti tiče se pitanja da li Amerika može postati prva supersila koja nije u stanju ili je nespremna da gospodari svojom moći. Može li ona postati impotentna globalna moć?

Istraživanja javnog mnjenja sugerišu da je samo mala manjima (13 odsto) Amerikanaca sklona predlogu da "kao jedina preostala supersila, Amerika treba da nastavi da bude dominantni svetski lider u rešavanju međunarodnih problema". Velika većina (74 odsto) je sklona stavu da Amerika "treba da da svoj ravnopravni udeo u naporu da se razreše međunarodni problemi zajedno sa drugim zemljama".

 Evropske žrtve

Pošto Amerika postaje u velikoj meri multikulturno društvo, ona će sve teže moći postići konsenzus u vezi sa spoljnjim pitanjima, izuzev u okolnostima masovno i široko uočene neposredne spoljnje pretnje. Takav konsenzus je generalno postojao tokom Drugog svetskog rata i čak za vreme Hladnog rata.

On je međutim bio ukorenjen ne samo u zajedničkim demokratskim vrednostima, koje su po osećanju javnosti bile ugrožene, već i u kulturnom i etničkom afinitetu prema evropskim žrtvama od strane neprijateljskog totalitarizma.

U odsustvu uporedivog spoljašnjeg izazova, američko društvo može teže postići konsenzus u vezi sa pitanjima spoljnje politike koja se ne mogu neposredno povezati sa temeljnim vrednostima i široko rasprostranjenim kulturno-etničkim simpatijama i koja još uvek zahtevaju kontinuirano i katkad skupo imperijalno angažovanje.

Dva ekstremno različita pogleda na implikacije američke istorijske pobede u Hladnom ratu verovatno će politički biti izazovnija: s jedne strane, stanovište da kraj Hladnog rata opravdava znatnu redukciju američkog globalnog aranžmana, bez obzira na konsekvence toga po američki globalni položaj; i s druge strane, shvatanje da je vreme za istinski međunarodni multilateralizam, kojem Amerika treba da ustupi nešto od svog suvereniteta.

Krhki mir

Amerika kao prva svjetska sila suočava se sa suženim poljem istorijskih pogodnosti. Sadašnje stanje relativnog globalnog mira može biti kratkotrajno. Ovakvi izgledi potcrtavaju potrebu za urgentnim američkim angažmanom u svijetu koji je smišljeno fokusiran na povećanje međunarodne geopolitičke stabilnosti i koji je usmjeren na to da na Zapadu oživi osjećanje istorijskog optimizma. Taj optimizam zahtijeva osvjedočenu sposobnost hvatanja ukoštac kako sa unutrašnjim socijalnim, tako i sa spoljašnjim geopolitičkim izazovima.

Međutim, ponovno razgorijevanje zapadnog optimizma i univerzalizma zapadnih vrijednosti ne zavisi isključivo od Amerike i Evrope.

(Kraj) 

Od sutra novi feljton "Glasa Srpske" - HIJERARHIJA ZAVERE (Priča o komitetu 300, vladi novog svjetskog poretka). Autor je dr Fon Koulman, nekadašnji pripadnik MI6, koji je prvi sakupio i iznio podatke o postojanju tajne svjetske vlade upletene u sve vidove života ljudi današnjice