Važna uloga Japana na Dalekom istoku

VELIKA ŠAHOVSKA TABLA - DALEKOISTOČNA KOTVA (17)

Kineske ambicije mogu se sukobiti sa američkim, kao i sa japanskim interesima, posebno kada je u pitanju Jugoistočna Azija, Tajvan i Koreja. Kako japansku energiju kanalisati u internacionalnom pravcu i kako usmjeriti kinesku snagu ka regionalnom prilagođavanju. Na Dalekom istoku preusmjeravanje saveza sa Japanom mora služiti kao baza za američko prilagođavanje Kini kao regionalnoj sili

Zadatak američke politike sastoji se u tome da obezbedi da Japan sledi takav izbor, a da regionalni uspon Kine ne isključi stabilnu trougaonu ravnotežu istočno-azijske moći. Da bi se ostvarivao cilj da se usmeravaju i Japan i Kina i da se održava stabilna trougaona interakcija koja takođe uključuje Ameriku, biće potrebno mnogo diplomatske umešanosti i političke imaginacije.

Oslobađanje od u prošlosti prisutnih fiksacija za pretnje koje navodno postavljaju japanski ekonomski razvoj, s jedne strane, i rast političke snage Kine s druge strane, može pomoći u pretakanju hladnog realizma u politiku koja se mora zasnivati na opreznom strateškom kalkulusu: kako japansku energiju kanalisati u internacionalnom pravcu i kako usmerti kinesku snagu ka regionalnom prilagođavanju.

Samo na taj način Amerika će biti u stanju da izgradi na istočnom kopnu Evroazije geopolitički ekvivalent ulozi Evrope na zapadnoj periferiji Evroazije, tj. strukturu regionalne moći zasnovane na zajedničkim interesima. Međutim za razliku od evropskog slučaja, demokratski mostobran na istočnom kopnu neće se skoro pojaviti. Umesto toga, na Dalekom istoku preusmeravanje saveza sa Japanom mora takođe služiti kao baza za američko prilagođavanje Kini kao regionalnoj sili.

Globalna sila

Preovlađujuće uverenje da je Kina sledeća globalna sila proizvodi paranoju u vezi sa Kinom i stvara megalomaniju u Kini. Strahovi od agresivne i antagonistički nastrojene Kine koja je navodno odavno predodređena za to da postane globalna sila preuranjeni su: kao takvi, oni mogu postati samoispunjujuće proročanstvo.

Iz toga sledi da bi bilo kontraproduktivno da se organizuje koalicija koja bi trebalo da obuzda kinesko prerastanje u globalnu silu. To bi jedino obezbedilo da regionalno uticajna Kina postane neprijateljski raspoložena. U isto vreme, svaki takav napor bi zategao američko-japanske odnose, pošto bi najveći broj Japanaca nastojao da se suprotstavi takvoj koaliciji. Prema tome, SAD treba da odustanu od pritiskivanja Japana da prihvati veće odbrambene odgovornosti i u azijsko-pacifičkom regionu.

Napori usmereni ka ovom pritiskanju samo će onemogućiti pojavu stabilnih odnosa između Japana i Kine, a istovremeno voditi ka daljoj izolaciji Japana u regionu.

Baš zato što nije verovatno da Kina može u skorijoj budućnosti da postane globalna sila - i iz tog razloga ne bi bilo mudro voditi politiku kineskog regionalnog obuzdavanja - poželjno je tretirati Kinu kao globalno značajnog igrača. Uvlačenjem Kine u šire međunarodne kooperacije i pridavanjem njoj statusa za kojim ona žudi može se postići to da otupe oštrice nacionalnih ambicija Kine. Značajni korak u tom smeru bio bi uključivanje Kine u godišnji samit vodećih zemalja sveta, u tzv. Grupu 7, pogotovo što je i Rusija pozvana na njega.

Ma koliko da to na površini može tako izgledati, Kina u stvari nema velikih strateških opcija. Kineski kontinuirani ekonomski uspeh ostaje u velikoj zavisnosti od priliva zapadnog kapitala i tehnologije i od pristupa stranim tržištima, što jako ograničava kineske opcije. Savez sa nestabilnom i osiromašenom Rusijom ne bi uvećao ekonomske i geopolitičke izglede Kine (a za Rusiju bi ovaj savez značio podređivanje Kini). To otuda nije životvorna politička opcija, iako na taktičkom planu i Kina i Rusija dolaze u iskušenje da flertuju s njom.

Kakva je uloga Japana ?

Pružanje pomoći Iranu i Pakistanu je od neposrednog regionalnog i geopolitičkog značaja za Kinu, ali to takođe ne može predstavljati polaznu tačku za ozbiljni pokušaj da se dosegne status globalne sile. "Antihegemonistička" koalicija mogla bi postati opcija u kojoj će Kina naći svoje poslednje utočište, ako ona počne da oseća da joj nacionalne i regionalne aspiracije blokira Amerika (uz pomoć Japana). Ali to bi bila koalicija siromašnih koji bi otuda za neko vreme ostali kolektivno siromašni.

Veća Kina izbija na površinu kao regionalno dominantna sila. Kao takva, ona može pokušati da se nametne svojim susedima na način koji destabilizuje region; ili će se možda zadovoljiti širenjem svog uticaja na posredniji način, ugledajući se na prošlu kinesku imperijalnu istoriju. Da li će biti reč o hegemonističkoj sferi uticaja ili o neodređenoj sferi deferencije zavisiće delimično od toga koliko brutalan i autoritaran će biti kineski režim a delimično i od načina na koji će spoljašnji igrači, pre svega Amerika i Japan, reagovati na pojavu veće Kine. Politika pukog odobrovoljavanja mogla bi ohrabriti Kinu da zauzme još agresivniji stav; ali i politika koja je isključivo okrenuta ka sprečavanju nastajanja takve Kine proizvodila bi verovatno slične posledice. Opreznim približavnjem kad je reč o nekim problemima i preciznim povlačenjem razlika kad je reč o nekim problemima i preciznim povlačenjem razlika kad je reč o drugima mogli bi se izbeći ovi ekstremi.

Tajvan

Postoje oblasti u kojima se kineske ambicije mogu sukobiti sa američkim (kao i japanskim) interesima, pogotovo ako se te ambicije ostvaruju pomoću tradicionalnih taktika. Ovo se posebno da primijeniti na Jugoistočnu Aziju, Tajvan i Koreju.

Jugoistočna Azija je potencijalno suviše bogata, geografski suviše razuđena i naprosto suviše velika da bi se lako podredila čak i snažnoj Kini, ali ona je isto tako isuviše slaba i politički izdeljena da ne bi postala bar sfera deferencije za Kinu. Kineski regionalni uticaj, potpomognut kineskim finansijskim i ekonomskim prisustvom u svim zemljama regiona, predodređen je za rast u mjeri u kojoj se uvećava kineska moć.

(Nastaviće se)