Kina nadmoćna sila na Dalekom istoku

VELIKA ŠAHOVSKA TABLA - DALEKOISTOČNA KOTVA (15)

Po tekućim ocjenama, istočnoazijsku geopolitičku scenu karakterišu nestabilni odnosi moći. Odnosi na Dalekom istoku između Amerike, Kine i Japana, stvaraju opasnu regionalnu izukrštanost i sigurno je da će proizvesti geopolitička pomjeranja. Distribucija moći u regionu je neuravnotežena. Kina, sa svojim nuklearnim arsenalom i sa svojim velikim oružanim snagama jeste dominantna vojna sila 

Delotvorna američka politika za Evroaziju mora da ima kotvu za Daleki istok. Potreba za tim neće biti zadovoljena ukoliko Amerika bude isključena ili se isključi sa azijskog kopna. Tesni odnosi sa primorskim Japanom suštinski su za američku globalnu politiku, ali kooperativni odnos sa kopnenom Kinom je imperativ za američku evroazijsku geostrategiju.

Sa implikacijama ovakve realnosti treba se suočiti, jer tekuća interakcija na Dalekom istoku između tri glavne sile - Amerike, Kine i Japana, stvara opasnu regionalnu izukrštanost i gotovo je sigurno da će proizvesti geopolitička tektonska pomeranja.

Za Kinu, Amerika koja prelazi Pacifik bi trebalo da bude prirodni saveznik, pošto Amerika nema rđavih namera na azijskom kopnu i istorijski je suprotstavljena i japanskim i ruskim nastojanjima da naruše teritorijalni integritet i prava slabije Kine.

Za Kineze, Japan je bio glavni neprijatelj tokom poslednjeg veka; Rusija "gladna zemlja", dugo već izaziva nepoverenje; a Indija takođe sada postaje potencijalni rival. Princip "sused mog suseda je moj prijatelj" odgovora geopolitičkim i istorijskim odnosima između Kine i Amerike.

Saradnja Amerike i Japana

Međutim, Amerika nije više japanski prekookeanski protivnik već sada tesno sarađuje sa Japanom. Amerika takođe ima jake veze sa Tajvanom i sa nekoliko nacija Južne Azije. Kinezi su isto tako vrlo osetljivi prema američkim doktrinarnim rezervama koje se tiču unutrašnjeg karaktera postojećeg kineskog režima.

Na taj način Amerika se posmatra i kao glavna prepreka kineskoj težnji ne samo da postane globalno istaknuta već i regionalno dominantna sila. Da li je sukob između Amerike i Kine dakle neizbežan?

Za Japan, Amerika je predstavljala kišobran pod kojim je zemlja mogla da se bezbedno oporavi od razornog poraza, da ponovo ostvari ekonomski zamah i da na toj osnovi progresivno dosegne poziciju jedne od vodećih sila. Ali sama činjenica postojanja tog zaštitnog kišobrana nameće granice slobodi japanske akcije i stvara paradoksalnu situaciju u kojoj je svetska sila prvog reda istovremeno pod protektoratom.

Za Japan, Amerika je i dalje vitalni partner u njegovom nastojanju da se održi kao međunarodni lider. Ali Amerika je takođe glavni razlog tome što se Japan ne može oslanjati na vlastite snage na području bezbednosti. Koliko dugo može ovakva situacija da traje?

Drugim rečima, u doglednoj budućnosti dva ključna - i međusobno neposredno povezana - pitanja će odrediti američku ulogu na evroazijskom Dalekom istoku.

1. Šta je praktična i, s američkog stanovišta, prihvatljiva definicija Kine kao potencijalno dominantne regionalne sile i njenih rastućih aspiracija da zadobije status globalne sile?

2. Pošto Japan gleda da odredi svu globalnu ulogu, kako će Amerika uspeti da upravlja regionalnim konsekvencama neizbežne redukcije stepena prećutnog pristajanja Japana na status američkog protektorata?

Po tekućim ocenama, istočnoazijsku geopolitičku scenu karakterišu nestabilni odnosi moći. Nestabilnost uključuje stanje spoljašnje rigidnosti ali relativno male elastičnosti, tako da u tom pogledu više podseća na gvožđe nego na čelik. Ona je ranjiva na destruktivnu lančanu reakciju. Danas Daleki istok doživljava vanserijski ekonomski dinamizam praćen rastućom političkom nesigurnošću.

Brzi razvoj Azije

Azijski ekonomski rast može ustvari doprineti toj nesigurnosti zato što prosperitet zamagljuje političke slabosti regiona pošto on jača nacionalne ambicije i širi horizont društvenih očekivanja.

Nema spora da Azija doživljava ekonomski uspeh bez pandana u ljudskoj istoriji. Samo nekoliko statističkih podataka dramatično osvetljava tu stvarnost. Pre nešto manje od četiri decenije Istočna Azija (uključujući i Japan) učestvovala je sa oko 4 procenta u svetskom ukupnom društvenom proizvodu, dok je na čelu bila Severna Amerika sa približno 35 do 40 odsto, sredinom devedesetih godina ova dva regiona su bila približno jednaka (blizu 25 odsto). Dakle, tempo rasta bio je istorijski bez presedana.

Ekonomisti su zabeležili da je u početnoj fazi industrijalizacije Velikoj Britaniji bilo potrebno više od 50 a Americi nešto manje od 50 godina da udvostruče svoje dohotke po glavi stanovnika, dok je Kini i Južnoj Koreji to - pošlo za rukom za približno 10 godina. Praveći ogromne regionalne poremećaje, u periodu od četvrt veka, Azija će verovatno prestići i Severnu Ameriku i Evropu kad je reč o ukupnom društvenom proizvodu.

Kineska moć

Distribucija moći u regionu je neuravnotežena. Kina, sa svojim nuklearnim arsenalom i sa svojim velikim oružanim snagama je dominantna vojna sila. Kineska ratna mornarica se već prilagodila strateškoj doktrini "priobalne aktivne odbrane", gledajući da stekne za sledećih 15 godina sposobnost "delotvorne kontrole nad morima unutar prvog ostrvskog lanca", što će reći nad Tajvanskim tesnacem i Južnokineskim morem. Da ne bi bilo nesporazuma, i japanska vojna spremnost se povećava, u terminima kvaliteta ona nema sebi ravnog u regionu. Za sada, međutim, japanske oružane snage nisu oruđe japanske spoljne politike i one se uveliko posmatraju kao proširenje američkog vojnog prisustva u regionu.

(Nastaviće se)