Evropa ne može postati nacionalna država

VELIKA ŠAHOVSKA TABLA - DEMOKRATSKI MOSTOBRAN (8)

Ni Njemačka ni Francuska nisu dovoljno snažne da same konstruišu Evropu ili da razriješe sa Rusijom dvosmislenosti sadržane unutar određenja geografskog obima Evrope. Evropa ne može postati jedinstvena nacionalna država, ali može postati entitet koji, preko zajedničkih političkih institucija, kumulativno održava demokratske vrednosti i zrači magnetnom privlačnošću na stanovnike evropskog prostora

Osnovno pitanje za Ameriku je kako da se konstruiše Evropa zasnovana na francusko-nemačkoj povezanosti, Evropa koja je sposobna za život, koja ostaje u vezi sa Sjedinjenim Državama i koja proširuje opseg kooperativnog demokratskog međunarodnog sistema od kojeg u velikoj meri zavisi efektivnost provođenje američkog primata.

Prema tome, ne radi se o izboru između Francuske i Nemačke. Bez Francuske ili bez Nemačke ne bi bilo Evrope.

Tri opšta zaključka proizilaze iz dosadašnje rasprave:

1. Američki angažman u slučaju evropskog ujedinjenja je neophodan kako bi se kompenzovala unutrašnja kriza morala i ciljeva koja sputava evropsku vitalnost, zatim da bi se prevazišla širom Evrope raširena sumnja da u krajnjoj liniji Amerika ne želi istinsko evropsko ujedinjenje i da bi se ubrizgala neophodna doza demokratske strasti u ovaj evropski poduhvat. Ovo zahteva apsolutno jasno američko opredeljenje za kasnije prihvatanje Evrope za američkog globalnog partnera.

Interes za Baltik

2. Na kratku stazu, taktičko suprotstavljanje francuskoj politici i podrška nemačkom vođstvu su opravdani; dugoročno, evropsko ujedinjenje moraće da obuhvati daleko više vlastiti evropski politički i vojni identitet ukoliko istinska Evropa treba stvarno da postane realnost. Ovo pretpostavlja progresivno prilagođavanje francuskom stanovištu u pogledu distribucije moći unutar transatlantskih institucija.

3. Ni Nemačka ni Francuska nisu dovoljno snažne da same konstruišu Evropu ili da razreše sa Rusijom dvosmislenosti sadržane unutar određenja geografskog opsega Evrope. Ovo zahteva energično, usmereno i odlučno uključivanje Amerike, posebno oko Nemačke, u proces određivanja opsega Evrope i otuda i rešavanja tako osetljivih - posebno po Rusiju - pitanja eventualnog statusa baltičkih republika i Ukrajine unutar evropskog sistema.

Samo jedan kratki pogled na kartu ogromne evroazijske kopnene mase dovoljan je da se uvidi značaj evropskog mostobrana po Ameriku - kao i njegova geografska skučenost. Očuvanje ovog mostobrana i njegovo proširenje kao odskočne daske demokratije neposredno se tiče bezbednosti same Amerike.

Postojeći jaz između američke globalne brige o stabilnosti i brige za odgovarajuće proširenje demokratije, s jedne strane, i evropske naizgled nezainteresovanosti za ova pitanja, s druge strane (uprkos samoproklamovanom statusu Francuske za globalnu silu), treba da se suzi, a on se može suziti jedino ukoliko Evropa usvoji više konfederativni karakter. Evropa ne može postati jedinstvena nacionalna država, ali može postati entitet koji, preko zajedničkih političkih institucija, kumulativno održava demokratske vrednosti i zrači magnetnom privlačnošću na stanovnike evropskog prostora.

Kriza zapadne Evrope

Ostavljeni sami sebi, Evropljani bi rizikovali da ih apsorbuju njihovi unutrašnji društveni problemi. Evropski ekonomski oporavak je prikrio dugoročne troškove svoga prividnog uspeha. Ovi troškovi nanose i ekonomsku i političku štetu. Kriza političke legitimnosti i ekonomske vitalnosti s kojom se zapadna Evropa sve više suočava - ali nije u stanju da je prevaziđe - duboko je ukorenjena u preteranoj ekspanziji društvenih struktura pod starateljstvom države koje zahtevaju paternalizam, protekcionalizam i parohijalizam. Posledica je stanje koje spaja bekstvo u hedonizam sa duhovnom ispraznošću - stanje koje mogu da iskoriste nacionalistički ekstremisti ili dogmatski ideolozi.

Ovo stanje, ukoliko bi počelo da buja, moglo bi se pokazati smrtonosno po demokratiju i ideju Evrope. U stvari, ova dva pitanja, demokratija i ideja Evrope, su povezana, pošto se novi problemi Evrope - bila to imigracija ili ekonomsko-tehnološka konkurentnost sa Azijom i Amerikom, da i ne govorimo o potrebi za politički stabilnom reformom postojećih društvenoekonomskih struktura - mogu efikasno rešiti isključivo u okviru samog kontinenta. Evropa koja je veća od zbira svojih delova - to jest, Evropa koja sebe vidi kao aktera koji ima globalnu ulogu u širenju demokratije i u propagiranju osnovnih ljudskih vrednosti - može pre biti ona Evropa koja nema nikakve veze sa političkim ekstremizmom, uskim nacionalizmom ili društvenim hedonizmom.

Nije potrebno da se podsetimo starih strahova od separatnog nemačko-ruskog dogovora niti je potrebno uveličati posledice francuskog taktičkog flertovanja sa Moskvom da bismo iskazali svoju zabrinutost za geopolitičku stabilnost Evrope - i za mesto Amerika u tome - ukoliko bi došlo do neuspeha evropskih tekućih napora oko ujedinjenja. Svaki takav neuspeh bi u stvari najverovatnije proizveo neke obnovljene ili pre tradicionalne evropske manevre.

Stare granice 

Moglo bi se zamisliti da će u određenom trenutku istinski ujedinjena i moćna Evropska unija postati globalni politički partner Sjedinjenim Državama. Ona bi sigurno postala težak ekonomsko-tehnološki suparnik, dok bi se njeni geopolitički interesi na Bliskom istoku kao i na drugim mestima znatno razlikovali od američkih, ali, u stvari, takva moćna i politički jednodušna Evropa nije moguća u predvidljivoj budućnosti. Suprotno od stanja koje je prevladavalo u Americi prilikom stvaranja Sjedinjenih Država, ovde postoje duboke istorijske ukorenjene težnje za očuvanje evropskih nacionalnih država, a strast za transnacionalnom Evropom počela je očigledno da se gubi.

                                   (Nastaviće se)