Anglosaksonska dominacija Zapadom

VELIKA ŠAHOVSKA TABLA - DEMOKRATSKI MOSTOBRAN (7)

Francuska podrška NATO-u zavisila je od istovremene francuske želje da posjeduje izdvojeni francuski politički identitet i da sačuva Francuskoj slobodu djelovanja. Njemačka u svom vatrenom opredjeljenju za Evropu vidi istorijsko očišćenje, ponovno uspostavljanje svog moralnog i političkog kredibiliteta. Nuklearna prijetnja Francuske je konsolidovala njenu poziciju

Francuska traži reinkarnaciju kroz Evropu, a Nemačka se preko Evrope nada iskupljenju. Ove različite motivacije prestavljaju objašnjenje i određenje suštine alternativnog francuskog i nemačkog plana za Evropu.

Za Francusku Evropa je sredstvo za ponovno sticanje nekadašnje francuske veličine. Čak i pre Drugog svetskog rata ozbiljni francuski mislioci o međunarodnim poslovima već su bili zabrinuti zbog postepenog nestajanja centralnosti Evrope u svetskim poslovima.

Tokom nekoliko decenija Hladnog rata ta briga se pretvorila u ozlojeđenost zbog "anglo-saksonske" dominacije Zapadom, da i ne pominjemo prezir zbog navodne "amerikanizacije" zapadne kulture. Stvaranje istinske Evrope - po rečima Šarla de Gola, "od Atlantika do Urala" - trebalo je da promeni to jadno stanje stvari.

A takva Evropa, pošto bi je predvodio Pariz, istovremeno bi obezbedila Francuskoj veličinu koju Francuzi još uvek osećaju i što ostaje posebna sudbina njihove nacije.

Njemačko iskupljenje

Za Nemačku, predanost Evropi je osnova za nacionalno iskupljenje, dok je tesno povezivanje sa Amerikom ključno za njenu bezbednost. Prema tome, nešto nezavisnija Evropa od Amerike nije plodno rešenje. Za Nemačku, iskupljenje + bezbednost = Evropa + Amerika. Ova formula određuje nemačku poziciju i politiku, praveći od Nemačke istovremeno i istinski dobrog građanina Evrope i najjačeg evropskog privrženika Amerike.

Nemačka u svom vatrenom opredeljenju za Evropu vidi istorijsko očišćenje, ponovno uspostavljanje svog moralnog i političkog kredibiliteta. Iskupljujući se preko Evrope, Nemačka ponovo uspostavlja svoju veličinu dok ostvaruje misiju koja neće automatski pokrenuti evropske resantimane i strahove protiv Nemačke.

Ako Nemci gledaju svoj nacionalni interes, onda to može dovesti do rizika otuđenja drugih Evropljana; ukoliko Nemci podupiru zajednički interes Evrope, to će joj doneti evropsku podršku i poštovanje.

Francuska je kad je reč o ključnim pitanjima u Hladnom ratu bila lojalni i iskreni saveznik. Ona je stajala rame uz rame sa Amerikom u vreme kriza. Bez obzira na to da li se radilo o dve berlinske blokade ili tokom kubanske krize oko projektila. Nije bilo nikakve sumnje u čvrstinu Francuske.

Ali francuska podrška NATO-u zavisila je od istovremene francuske želje da poseduje izdvojeni francuski politički identitet i da sačuva Francuskoj njenu ključnu slobodu delovanja, posebno kada se radi o stvarima koje se tiču globalnog statusa Francuske ili budućnosti Evrope.

Postoji jedan element deluzivne opsesije u preokupaciji francuske političke elite stavom da je Francuska još uvek svetska sila. Kada je premijer Alen Žipe, kao eho svojih prethodnika, izjavio pred Narodnom skupštinom maja 1995. da "Francuska mora održati svoje opredeljenje kao svetska sila", ceo skup je spontano aplaudirao.

Francusko insistiranje na razvoju vlastitog nuklearnog oružja bilo je motivisano uglavnom stavom da Francuska treba da poveća svoju slobodu delovanja i da u isto vreme stekne sposobnost da utiče na američke odluke o životu i smrti o bezbednosti zapadnog saveza kao celine.

Nuklearna prijetnja

Nije Francuska vis-a-vis Sovjetskog saveza gledala da podigne svoj status, jer je francuska nuklearna pretnja, u najboljem slučaju, samo marginalno uticala na sovjetsku odluku o ratu. Umesto toga Pariz je osećao da bi vlastito nuklearno oružje dalo Francuskoj ulogu u najvišim i najopasnijim procesima donošenja odluka u Hladnom ratu.

Po francuskom mišljenju, posedovanje nuklearnog naoružanja učvršćuje francuski zahtev za pozicijom velike sile obezbjeđuje da se njen glas respektuje širom sveta. To osetno pojačava francusku poziciju kao jednog od pet članova Saveta bezbednosti sa pravom veta, od kojih su svih pet nuklearne sile. Po francuskom viđenju, britanska nuklearna pretnja samo je produžetak američke, posebno kada se zna britansko opredeljenje za specijalne odnose sa Amerikom i za britansku apstinenciju iz napora za izgradnju nezavisne Evrope.

To što je francuski nuklearni program koristio tajnu američku pomoć nije imalo nikakvog efekta na strategijski račun Francuske. Pored toga, nuklearna pretnja Francuske je, po njenoj vlastitoj oceni, konsolidovala njenu poziciju kao vodeće komandne kontinentalne sile, jedine prave evropske države tako opskrbljene.

Francuske globalne ambicije izražavaju se i kroz odlučne napore da se sačuva posebna bezbednosna uloga u većem delu frankofonskih afričkih zemalja. Uprkos gubitku, posle dugotrajne borbe, Vijetnama i Alžira i nestanku velike imperije, bezbednosna misija, kao i istrajna kontrola razbacanih pacifičkih ostrva, osnažile su uverenje francuske elite da Francuska, još uvek ima globalnu ulogu.

Prepreke Nijemcima

Ukoliko Francuska želi da oblikuje evropsku budućnost, ona mora istovremeno i angažovati Njemačku i sputati je i takođe postepeno, korak po korak, oduzimati Vašingtonu njegovo političko vođstvo u evropskim poslovima. Prema tome, ključna politička dilema za Francusku je u suštini dvojaka; kako sačuvati američko bezbjednosno opredjeljenje u Evropi - što Francuska još uvek smatra bitnim - dok se stalno smanjuje američko prisustvo; i kako da se održi francusko-njemačko partnerstvo kao političko-ekonomskog pokretača evropskog ujedinjenja, kada se istovremeno sprečava njemačko vođstvo u Evropi. 

(Nastaviće se )