Зашто ће сjевер ускоро постати југ, а југ сjевер

Б92
Зашто ће сjевер ускоро постати југ, а југ сjевер

Када бисте могли да се вратите 41.000 година у прошлост до посљедњег леденог доба, компас би вам показивао да се сјевер налази тамо гдје бисте очекивали југ. То је због тога што се за неколико стотина година Земљино магнетно поље обрнуло.

Ти обрти се дешавају често и некада трају по више хиљада година, а то знамо захваљујући формацијама магнетних минерала, које проналазимо у тлу.

Постоји неколико идеја које објашњавају зашто се то дешава. Према једној од њих, горњи слојеви Земљиног језгра понашају се као џиновске лава лампе у којима се маса истопљеног гвожђа и никла наизменично подиже и спушта и до промјене долази управо због тог кретања.

Око 3.000 км испод наших ногу, на дубини 270 пута већој од најдубље тачке океана, почиње Земљино језгро, течна сфера сачињена од гвожђа и никла, чији горњи слојеви достижу температуру од готово 4.000 степени Целзијусових, а притисак је 1,3 милиона пута већи него на Земљиној површини.

Токови истопљених стијена милионима година помјерају тектонске плоче, због којих се континенти помјерају и мијењају облик. Кретање истопљеног метала у језгру ствара и одржава магнетно поље које штити Земљу од штетног зрачења из свемира, које би уништило атмосферу.

Пошто је тако дубоко, главни начин да проучавамо границу између језгра и горњих слојева Земље је у праћењу сеизмичких сигнала, које стварају земљотреси. Користећи информације о облику и брзини сеизмичких таласа, можемо да откријемо кроз које дијелове планете су путовали, како би у том облику дошли до нас. Након нарочито јаког земљотреса, цијела планета вибрира попут звона, а мјерење тих осцилација на различитим мјестима открива нам каква је структура у ком дијелу планете.

На тај начин су научници открили да постоје двије велике области на језгру кроз које сеизмички таласи теку спорије, у односу на окружење. Свака од тих области била би 100 пута већа од Монт Евереста, да се којим случајем налази на површини. Те регије имају значајан утицај на динамику Земљине коре и утичу на токове у унутрашњем дијелу језгра.

Из неколико најразорнијих земљотреса у посљедњим деценијама ипак је проистекло нешто добро, будући да су научници могли да измјере специјалне врсте сеизмичких осцилација, које се крећу дуж границе између језгра и мантије и познати су као Стоунлијеви таласи.

Проучавањем ових таласа откривено је да поменуте двије регије имају нижу густину док су ближе језгру, у поређењу са осталим материјалом. Наравно, мања густина могла би да се припише томе што су ближе језгру ове области топлије, али узбудљива могућност је да се због специјалног састава ове области понашају као мјехури у лава лампи. То значи да се периодично подижу ка горњим слојевима, хладе и поново падају ка језгру.

Такво понашање би могло да објасни зашто се магнетно поље Земље понекад обрће. Чињеница да се поље промјенило толико пута у историји Земље сугерише да се мијењала и унутрашња структура.

Знамо да језгро има планине и долине баш као Земљина површина. Проучавањем ове "топографије" можда ћемо моћи да произведемо детаљније мапе језгра, које ће нам пружити много бољи увид у то шта се дешава испод наших ногу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана