Зашто не волимо звук сопственог гласа?

Зашто не волимо звук сопственог гласа? 24.07.2018 10:05 | Агенције

Већину људи ухвати језа кад чују звук сопственог гласа. Аверзија према сопственом гласу је тако уобичајена да је за њу уведен стручни термин: суочавање са сопственим гласом.

Али, зашто се то често догађа кад човјек чује звук сопственог гласа, док на гласове других готово и не обраћа пажњу?

Одговор на то питање полази од тога да обично чујемо свој глас док причамо. У том процесу примамо звук пренесен спољним путем, односно протоком ваздуха, и звук пренесен унутрашњим путем - кроз кости. Проток звука кроз кости резултира богатим ниским фреквенцијама које нису садржане у звуку који до нас долази путем ваздуха.

Када свој глас чујемо снимљен, без тих фреквенција, звучи нам виши и другачији. Начелно, разлог због кога не волимо свој снимљени глас је чињеница да он тада не звучи онако како ми то очекујемо.

Психолог са Универзитета у Есексу Силке Паулман нагађа да управо та чињеница ствара у нама одбојност према сопственом гласу, због раскорака који се догађа између онога што чујемо и наших унутрашњих очекивања. Она је мишљења да наш глас игра велику улогу у формирању идентитета, и да због тога свако од нас осјећа непријатност када схвати да му глас није онакав каквим га замишља.

Нека истраживања су показала да та теорија даје тек дјелимично објашњење. У истраживању, објављеном 2013. године, учесници су морали да оцијене привлачност различитих снимљених узорака гласа. Када је у те узорке био додат њихов глас, оцијенили су их знатно већим оцијенама него кад би свијесно препознали свој глас. Штавише, потпуно објашњење овог феномена може се пронаћи у низу ранијих студија објављених прије неколико деценија.

Психолози Фил Холцман и Клајд Роузи су, у својим експериментима из 1966. године, закључили да се суочавање са сопственим гласом не јавља само као резултат разлика у очекиваној фреквенцији него и као необично откриће које долази на видјело након спознаје свега што се може пренети сопственим гласом.

Услијед тога наш глас не звучи само другачије од наших очекивања него и открива аспекте наше личности које можемо у потпуности сагледати тек након што чујемо снимак. Неки од тих аспеката су ниво анксиозности, неодлучност, туга и љутња.

Њихова слиједећа студија је показала је да су двојезични људи, који су други језик научили након 16. године живота, показали већи степен непријатности када су чули своје гласове снимљене на свом првом језику.

Мало је вјероватно да су други у једнакој мјери као ми изненађени висином тона нашег гласа, а још је мање вјероватно да они посматрају наш глас на исти начин као ми. Ми немамо обичај да критички посматрамо туђе гласове тако да је врло извијесно да једино ми сами размишљамо о сопственом гласу.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица