Мрачна страна алхемије: Ђавољи елемент

Фосфор је, упркос томе, кључни дио живота на Земљи. У комбинацији са кисеоником ствара фосфате, држи на окупу нашу ДНК, кости чини снажнијим, а важан је и за кључне хемијске реакције у ћелијама. Међутим, има и своју мрачну страну, због које је добио надимак "ђавољи елемент".

Чист фосфор се може наћи у разним облицима и бојама, у зависности од распореда атома у његовом молекулу. Тако постоји бели фосфор (познат и као жути), црвени, љубичасти, црни и од недавно, розе.

Бијели фосфор је први откривен шездесетих година 17. вијека и већ тада је био на лошем гласу. Пронашао га је алхемичар Хениг Брант, који је кувао сопствени урин у нади да ће тако добити злато. Након неколико дана загријавања много литара устајале мокраће, Хениг је успио да изолује бијелу, воскасту чврсту материју, што га је вјероватно разочарало. Ипак, кад се смрачило, расположење му је можда поправила чињеница да је његов изум свјетлио у сабласно зеленој боји. Хениг је тој чудној супстанци дао назив "фосфор", по грчкој ријечи за "носиоца свијетлости", а пошто је у то вријеме свјетлост углавном произвођена паљењем различитих материјала, његово откриће било је право чудо.

Алхемичари тог времена су се надали да ће фосфор бити безбједна алтернатива свијећама, које су тада масовно изазивале пожаре у кућама, али су њихову идеју отежавале двије препреке. Прво, фосфор има врло непријатан мирис и нико не би желио да му кућа мирише на њега. Друго, он је по питању ризика од пожара већи проблем од свијећа, јер је његова зеленкаста боја у мраку заправо његова реакција на кисеоник, која о час посла може да се убрза и доведе до пожара.

То је на тежи начин сазнао хемичар Николас Лемери у 17. вијеку.

"Након неких експеримената над фосфором које сам извео у кући, један комадић оставио сам нехајно на сточићу у мојим одајама, а слушкиња га је након намјештања кревета, случајно покупила заједно са постељином коју је спустила на сто. Особа која је касније легла у кревет, пробудила се током ноћи осјетивши необичну топлоту и открила да је покривач у пламену", написао је тада Лемери.

Његов гост је имао срећу, па је преживио иако је познато да фосфор гори невјероватним интензитетом и производи густи, бијели дим, због чега се користи у производњи димних бомби.

Лакоћа с којом овај елемент почиње да гори навела је многе на помисао да је баш он кривац за спонтано самозапаљивање људи. Откривено је, наиме, да микроби из људског организма могу да претворе фосфате из хране у високо реактивна једињења фосфине, који се спонтано пале у додиру с ваздухом. Међутим, мало је вјероватно да је он кривац за ту мистериозну и смртоносну појаву, будући да је у људском измету детектован само у траговима.

Међутим, могуће је да је одговоран за чудну сјајну измаглицу која се на гробљима често доживљава као појављивање духова, јер се ослобађа приликом распадања тијела.

Проблем запаљивости угасио је све наде да ће икада бити кориштен за унутрашњу расвјету, али је зато отворио нова врата: шибице, које су притом могле да се упале и на најмањи притисак главе.

Шибице са бијелим фосфором су се у 19. вијеку масовно производиле, а људи које су звали "умакачима" урањали су у угријане котлове са фосфором и другим хемикалијама дрвене штапиће с оба краја, сјекли их напола и паковали у кутије.

Умакачи су радили у смјенама од 14 сати дневно и у лоше провјетреним фабрикама, што значи да су стално удисали фосфорна испарења. И они су, као и радници задужени за мијешање хемикалија и паковање шибица, били у највећем ризику од тровања фосфором.

Због лоше зубне хигијене, фосфор је најприје нападао вилицу. Симптоми би започињали болом у зубу, који би потом испао. Лице би натекло, а гнојне упале би се прошириле цијелом вилицом. Послије тога би се отварале ране на лицу, које би се продубљивале све до кости, које су код отрованих сијале карактеристичним зеленим сјајем од акумулираног фосфора.

Једини лијек био је да се сироти пацијент удаљи од фабрике, али на то ниједан од њих није желио да пристане, јер би то значило одсуство прихода. Умјесто тога, уклањана им је захваћена вилица.

Они који су имали среће да преживе такво мучење, имали су трајне деформације. Упркос томе што се за фаталне посљедице нагомилавања бијелог фосфора знало већ педесетих година 19. вијека, шибице од овог облика "ђавољег елемента" замијењене су оним од црвеног фосфора тек почетком 20. вијека.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.