Све што требате знати о аутоматском мјењачу VIDEO

 Све што требате знати о аутоматском мјењачу VIDEO 15.11.2017 13:27 | Агенције

Усред сте града, гужва је несносна, а ви сваких десетак секунди морате притискати папучицу квачила, ручни мјењач гурати у прву брзину те потом опет стати. Управо је у таквим условима вожње употреба аутомобила с аутоматским мјењачем најлагоднија.

Осим повећања комфора донекле се повећава и сигурност вожње, обзиром да је покретање аутомобила на узбрдици олакшано, а помицање аутомобила од тих неколико метара унапријед обавља се само благим отпуштањем и притискањем папучице кочнице.

Посљедњих десетак година аутоматски мјењачи у аутомобилима су доживјели праву ренесансу. Осим што им је трајност већа, јер теоретски, уз правилно кориштење трају барем троструко дуже од преноса снаге класичног ручног мјењача, ни цијена више није баук. Чак и у случају поправка разлика се драстично смањила, обзиром да су употребом замајца подијељене масе и цијене замјене сета квачила ручних мјењача отишле у небо.

Друга важна ставка је комбинација перформанси и потрошње. Све до прије 15-20 година аутомобили с аутоматским били су у потпуно подређеном положају. Али, данас до више није тако. Употребом аутоматских мјењача с двоструким квачилом перформансе су боље него у поређењу с ручним мјењачем, а истовремено троше пет до седам одсто горива мање. Доказ томе колики је напредак остварен највидљивији је у случају суперспортких аутомобила. Ferrari, Порсцхе, Lamnorghini, BMW М модели, Мерцедес-АМГ, Ауди у верзијама Р, сви полако одустају од ручних мјењача. Потражња им је одавно пала на мање од 20 одсто, а све су чешће одлуке да се поједини модели ни не нуде уз ручни мјењач.

Али, како је све кренуло? Први свјетски аутомобил с аутоматским мјењачем био је Oldsmobile Custon 8 Cruiser представљен 1939. године, који је користио GN Hydra-Matic, с аутоматским квачилом три хидраулички управљана комплета планетарних преносника. Имао је хидродинамички претварач момента, а прве изведбе омогућавале су два степена преноса за вожњу у напријед и један за уназад. Прве идеје о аутоматским мјењачима кренуле су још почетком 20-их година прошлог вијека, а патенти с тадашњим идејним конструкцијским рјешењима почели су се појављивати још 1923. године, а као покретачка енергија користила се водена пара.

Стандардне ознаке ПРНД уведене су како би се смањила опасност да возачи приликом промјене аутомобила буду збуњени системом кориштења.

Једна од првих уредби везаних за аутоматске мјењаче у аутомобилима увела је влада САД-а. Стандардизирали су распоред рада ручице аутоматског мјењача, који је актуелан и данас. Распоред слова – ПРНД – прописан је законом како произвођачи аутомобила не би својевољно одређивали ознаке и тиме збуњивали возаче. Наравно, Американци су од самих почетака били предводницима тренда употребе аутомобила с аутоматским мјењачем па је њихов удио на тржишту и дан данас готово 99 одсто. Европљани и Јапанци дуго су се опирали, али и то се стубоком мијења па данас трже готово половину укупног тржишта аутомобила, док се у спортским и моделима високе класе већ сад сматрају стандардном.

Код класичног аутоматском мјењача основни дио механизма је конвертер окретног момента који повезује мотор и мјењач. Главна предност такве изведбе је смањено динамичко, а посебно ударно оптерећење на мотор и цијели механизам преноса снаге. Тиме се осјетно мање оптерећује квачило, вратила, хомокинетички и кардански зглобови. Новији модели имају блокаду како би се неутрализовали губици приликом вожње константном брзином. Сам мјењач садржи планетарне зупчанике појединих степема преноса, који се пуштају у рад помоћу квачила којим управља центрифугални контролер.

Друга изведба је аутоматски мјењач ЦВТ. Он има континуирано промјењиве преносне омјере па теоретски ради без икаквог трзаја. Предност аутоматског мјењача ЦВТ у поређењу с класичним аутоматским мјењачем је у томе што додатно смањује механичке губитке преноса снаге, а ради на начин да током убрзања држи мотор на константној брзини обртаја. Због тога је учинковитији, уз додатно смањење потрошње горива, а главни недостатак му је повећана бука због рада мотора на константној брзини обртаја, што смањује комфор вожње.

Принцип рада аутоматског мјењача с двоструким квачилом ДСГ

Такозвани полуаутоматски мјењачи заправо су својеврсни хибриди који користе класичан механизам ручног мјењача, али радом квачила и промјеном степена преноса управља електро-магнетски уређај. Временом су и они усавршени па се сада на тржишту налазе изведбе са двије осовине и два квачила . Парни степени преноса су на једном, а непарни на другој  осовини па је зато измјена степена преноса осјетно бржа и углађенија у поређењу с првим верзијама.

Недостатак аутомобила опремљених аутоматским мјењачем још увијек је већа почетна цијена, која у просјеку износи око 2.000 евра. Иако у теоретским увјетима и уз правилно и редовито одржавање треба трајати колико и мотор до генералног поправка дијелови су и даље папрено скупи па се у случају старијих аутомобила више исплати купити репарирани или нови аутоматски мјењач.